НОВОСАЂАНКА ПРИШЛА БЕСКУЋНИКУ да би му дала новац БИЛА ЈЕ У ШОКУ када је проговорио и када је схватила са ким разговара; КОЛИКО ЛЕПА РЕЧ значи када немаш никог на свету
Како је описала у објави на Фејсбуку, човек је седео на шеталици, био слабо покретан и тражио је уточиште и склониште од леденог ветра.
Нажалост, Железничка станица била је закључана, те је Новосађанка одлучила да поприча са њим и пружи му помоћ.
- Човек седи на шеталици, види се да је слабо покретан, без улажење у детаље, у лошем стању. Раније је Железничка станица остајала откључана целу ноћ и то је пружало прилику онима који немају где од кише и зиме и слично да нађу привремено скровиште. Неко је одлучио да се та пракса прекине и сада такви људи, заједно са углавном напуштеним куцама и мацам седе просто испред, где је приближно нешто мало топлије, али и даље недовољно. Не разговарам често са бескућницима, иако им често пружим који динар или нешто да поједу али ме је вечерас нешто навело - мислећи, с њима нико не прича, сви их заобилазе као непожељне пакете на улици, можда овом несрећном човеку у овој кишовитој и хладној ноћи која реч нешто буде значила. Причали смо и он је позитивно прихватио моје обраћање и чини ми се да му јесте пријало. Пријало је и мени. Сазнала сам да је образован и добила неки оквирни увид у то зашто му је судбина таква каква је - препричава ова девојка.
Већ следећег тренутка човек јој је испричао да је професор хемије. У први мах се нећкала. Није била сигурна да ли да му верује, ипак, дала му је новац.
- Човек каже да је био професор хемије - да ли му је за веровати, помислила сам, међутим користио је врло елоквентне речи и видело се да је високо образован, више од 90 одсто људи које дневно сретнем. Такође бих волела да напоменем да ми је човек рекао да је скоро изашао из болнице. Он је заиста, у папучама, носи пелене (које очигледно сам не може да мења нити има чиме да их замени)... Постоји могућност да је човек дементан и да има породицу која га можда тражи? Уколико се неко случајно пронађе у причи, да зна где је. Око њега наравно, и нажалост, празни унучићи. Дала сам му нешто новаца јер није ништа у близини радило а бус ми је ускоро кретао. Питала сам га да ми обећа да ће прво купити да једе па ако нешто остане нек троши како му воља. Надам се да ће испунити обећање, мада немам много наде. Док сам стајала поред њега и и сама се мрзнула, две девојке су чуле мој разговор са њим и једна, па после и друга, пришле и дале нешто новаца а ова друга пециво из пекаре. Једна од њих, која је стигла ту раније, хранила је напуштене кучиће неколико метара од овог господина - наставља она своју причу.
Ова ситуацију подстакла је младу жену на размишљање. Колико заправо онима који немају никог на свету значи лепа реч, пажња, подршка...
- Такође сам наставила да размишљам о тој ланчаној реакцији. Колико пута се и мени деси да само прођем поред неког, тешко ми је и да га гледам. А можда баш имам мало пара у новчанику, фали и мени за сто ствари, журим... Вечерас сам помислила да би ти људи можда волели кад би неко с њима искрено попричао, на страну и помоћ, и на моје лепо изненађење тај покушај се толико исплатио да је донео радост и њему и мени и тим двема девојкама. Мислим да ћемо можда и нас три, које се ни не познајемо, у будућности другачије прилазити оваквим ситуацијама - поручује девојка из Новог Сада.
Новосађанка наводи да је причу поделила искључиво како би подстакла и друге да причају са људима, да не игноришу туђе проблеме. Можда ће наше мало помоћи неком да преброди тежак период и угледа светло на крају тунела.
Kurir.rs/Telegraf.rs