Новосађани Мојсијеве вере пре три века подигли свој први храм

Истина, у време кад им у Сомбору, Суботици, Великом Бечкереку, па ни „космополитској“ Пешти није дозвољавано ни да преноће ако се ту задесе, у тек формираном Рацком Селу лепо су их прихватали и за становнике. Јер, житељи, већином Срби, и сами су једва коју годину раније избегли на југ Угарске у Великој сеоби 1690.

Први храм, којем је у Музеју Војводине посвећена недавно отворена изложба, подигли су већ 1717. у главној, Господској улици, на месту поред данашњег хотела „Војводина“. У Петроварадинском Шанцу су тада живеле само породице Марк, Мојсеј и Јаков, с 13 душа, а пошто је за верску службу потребно бар десет мушкараца старијих од 13 година, очигледно су трошкове градње плаћали и њихови сународници из околних насеља, у којима нису имали свој молитвени дом. Како је изгледала најстарија богомоља у граду после православне Саборне цркве, не зна се тачно, али поуздани хроничар јеврејске заједнице Павле Шосбергер пише да је морала поштовати строге прописе Светог римског царства, на које је често пресудно утицао католички клер. Дакле, није смела да буде виша од околних кућа нити да се истиче габаритом, а по контурама је требало да личи на житни магацин. Сигурно су се верници морали много чега одрицати, поготову што им је тако малобројнима било дозвољено да се углавном баве занатима о које се друге нису отимали, те ситном трговином, заправо торбарењем, и једва су преживљавали.     

Кад је привредно ојачани Нови Сад 1748. купио од царице Марије Терезије статус Слободне краљевске вароши и добио име, елибартациона права нису важила и за Јевреје, већ је формиран кварт, заправо гето, где су сви морали прећи из дотадашњих кућа. У почетку је тзв. Чивутски сокак (данашња Футошка улица) био ограђен ланцем и катанцем закључаван у шест после подне, након чега је станарима забрањено да напуштају своје домове и залазе у друге делове града. Ту су наредне године купили једну трошну зграду и уредили је за богослужење, али су једва чекали да створе достојнији амбијент.

На месту те страћаре врло брзо – 1780 – сазидана је трећа синагога, али се и она показала привременом. Након Едикта о верској толеранцији цара Јосифа II најзад се могло зидати лепше и веће здање па је четврта, пространија богомоља, с галеријом за жене, завршена 1826. Делимично је изгорела у фаталном бомбардовању 1849, кад је Нови Сад био толико разорен да се у мериторним бечким круговима чак размишљало о томе да се не обнавља већ пресели негде у атар. У граду у којем се привредни живот тек обнављао, Јевреји, који су се као и остали мештани споро враћали из избеглиштва, тек након три године обновили су синагогу и наредних деценија је више пута реконструисали да би могла примити све већи број верника.

Почетком 19. века, мада је чинила мање од седам процената становништва, јеврејска заједница је толико економски ојачала да је могла наручити највећи грађевински комплекс у вароши – школу, седиште своје општине и нову синагогу. Од старе су се с доста сете растали 1906. и наредне три године ради богослужења окупљали у великој сали Гранд хотела „Мајер”. Имало се, могло се, па су ангажовали сународника, прослављеног пештанског неимара Липота Баумхорна, који је, осим стамбених зграда и јавних установа, пројектовао по Хабзбуршкој империји и више од 20 синагога – између осталог у угарској престоници, Великом Бечкереку, Ријеци, Сегедину, Солноку, Мурској Соботи, Естрагону...

Репрезентативно сецесијско здање, којем је узор већа сегединска синагога, имало је инсталиране оргуље и блистало је украшено бројним витражима, до данас је остало једно од реперних за архитектонску баштину Новог Сада. У међуратном периоду често је драг гост био и владика бачки др Иринеј Ћирић, поготову на Рош Хашану, кад је долазио да окупљнима честита њихову Нову годину.

Сломом Краљевине Југославије 1941. почело је страдања овдашњег народа израиљског и њиховог храма јер, чим су у умарширале у град, хортијевске трупе су оштетиле куполу и доста прозора. Најгоре је тек следило. Под сводове Синагоге окупатори су 26. априла 1944. сабили 1.900 Јевреја свих узраста и оставили без хране, воде и основних хигијенских услова, да чекају транспорт сточним вагонима у Аушвиц и друга стратишта. Из њихових домова потом је ту довожен вредан стилски намештај. 

Омиљени Карађорђев трговац

Готово читав век пресудну улогу на живот јеврејске заједнице у Новом Саду, а позајмицама и градњу друге, треће и четврте синагоге, имала је велетрговачка, пребогата породица Хиршл, чији су чланови били судије или председници општине својих сународника. Поготову што су од бечког двора добили статус „заштићених Јевреја“ па су живели у Петроварадину, иначе, уредбом резервисаном за католичко становништво. Симон Хиршл је као масон био пријатељ с генералом регименте на Тврђави, али и митрополитом Стефаном Стратимировићем. Преко њега је стекао и поверење Карађорђевих војвода па је устанике снадбевао провијантом. 

Пред рат у Новом Саду је живело 4.500 припадника Мојсијеве вере, док је ослобођење дочекало мање од хиљаду. Наредних година су се исељавали у тек основани Израел па их је остало једва триста. Како се у време свеопште атеизације број верника смањивао, Синагога је све ређе коришћена, а богослужење одржавано у клубу Јеврејске општине.

Напокон је Синагога 1991. предата на коришћење Граду, који је тако добио за концерте један од акустичких најбољих простора у држави.

Мишко Лазовић