НОВИ САД И АРХИТЕКТУРА Поглед на градске храмове

Такви градски видиковци били су присутни од како градови постоје. И наши их наравно градови имају, бар они са погодним узвишењима или високим зградама са којих је такав поглед могућ. Док Београд има Калемегдан са погледом на свог млађег брата, Нови Сад је са тврђаве видљив спектакуларним погледом на бачку обалу и, са друге стране, Фрушку гору. Ипак, мало је градова који унутар себе, у својој урбаној структури, имају згодну локацију са које би се могао сагледати неки одређени архитектонски или градски садржај.

Одмах преко пута новосадске Успенске цркве, на још увек запуштеном па и неугледном стајалишту градских аутобуса, јединствена је локација, ве­роватно чак и у светским размерама, где се у пар корака и са неколико квадратних метара може видети шест новосадских молитвених хра­мова различитих конфесија.

Ако се окренете лево, према северу, ка улици Јована Суботића, први храм који је уочљив је словачка Евангелистичка црква (1886). Само нешто ниже, на њу гледа, са улазу у Милетићеву улицу, русинска Гркокатоличка црква Светог Петра и Павла (1822), са лепим, савременим мозаиком изнад улазног портал. Када погледом кружите даље, потом вам поглед директно пада на велелепну Успенску цркву (1777), јединствен и један од најлепших православнх градских храмова у Војводини са посве нетипичним сликаним програмом на високим сводовима, са фрескама из циклуса Христових мука, који је карактеристичнији за манастирска здања него за градске храмове. Наиме, у Успенској цркви, на сво­довима, тече циклус Христових мука, који започиње у апсиди цркве, па се после тока кроз сводове, поново враћа у тај, најветлији део свакога храма. У Успенској цркви налазе се и најстарија јавно изложена уметничка дела која се могу видети у Новом Саду – две италокритске иконе Богородине из 17. века.

Иза бункера Српског народног позоришта извирује велелепна римокатоличка црква Свето Име Маријино (1895), симпатично и лаички позната под називом катедрала, мада то није, јер је за римокатоличку цркву у Бачкој централни, катедрални храм црква Свете Терезе Авилске у Суботици. Тај низ сјајних погледа у полукруг ка новосадским храмовима затвара се комплексом Јеврејске синагоге (1909) и ближе Реформаторском црквом (1865), смештене на улазу у улицу Пап Павла. До пробијања наставка Булевара Михајла Пупина с почетка шездесетих година у том низу могла се некада видети и малена Јерменска црква (подигнута 1746, обновљена 1872, срушена 1963).

Таква ретка места, као праве урбане и мултикофесионалне бисере, свакако би требало на одговарајући начин означити и обележити. Можда са неком лаком, степенишном конструкцијом са које би овај поглед био упамћен. Или пак, са једноставном, лепо дизајнираном, инфо-таблом.

Владимир Митровић