НЕУРОЕНДОКРИНОЛОГ РАНКО РАЈОВИЋ О САЗРЕВАЊУ ДЕЦЕ Мозак се највише развија до шесте године; Свака нова генерација има слабију моторику и концентрацију
Учитељи из читаве Европе годинама упозоравају да свака нова генерација има све слабију моторику и концентрацију, те да им је речник сиромашнији, напоменуо је неуроендокринолог и аутор НТЦ система учења кроз игру Ранко Рајовић, те навео као пример Хрватску, где 4.000 деце лане није примљено у први разред јер нису били психофизички зрели за школу.
Будући да проблем у образовном систему траје већ неких 15 година, видљив је и у генерацијама садашњих студената, додао је. Па тако пре три године, у Црној Гори, од 102 кандидата на Медицинском факултету, пријемни испит није положило 90, претпоставља се, најбољих ђака ове земље.
– Мозак се највише развија до шесте године, што значи да је проблем настао пре основне школе – истакао је Рајовић у оквиру предавања на Универзитету Едуконс у Сремској Каменици, са мноштвом примера из праксе који ће бити примењивани у новооснованој Гимназији „Петар И од Србије”.
– Уколико имамо децу са смањеним дубоким регијама мозга, тешко да ће реформе нешто поправити. Ако је проблем присутан 15 година, да ли решење можемо наћи у књигама и теоријама старим 20 и више година? Према америчким истраживањима урађеним пре деценије, мозак наше деце је већ анатомски другачији од нашег, пошто су смањене фамозне базалне ганглије. Велики универзитети послали су тада апел: дубоке регије су смањене јер нема довољно кретања, надамо се да ће ово откриће неко користити у образовним политикама. Али у Европи то скоро нико не чини, кажу, то на факултетима нисмо учили.
Први знак да нема довољно кретања, каже Рајовић, притом не мислећи само на ходање, јесте масовна појава равних стопала – док је у СФРЈ било од пет до девет одсто деце са таквим деформитетом, данас их је преко 50, па и 70 одсто. Други знак су повреде приликом, рекло би се, безазлених активности, као што је скакање на трамбулини.
– Колега Ћирковић, који ради у Ерфурту на дечјој ортопедији, само прошле године примио је три ученика петог разреда с преломом надлакатне кости, након што што су обарали руке. И у нашој болници имамо случајеве да дца поломе руку јер их је ударила кошаркашка лопта – наводи запањујуће примере.
Описујући је помоћу скраћенице РАД (ретикуларна формација – центар будности у мозгу, амигдала – повезана са страхом и преживљавањем, допамин – хормон задужен за задовољство, али и мотивацију), школу будућности види као образовну установу у којој ће лекције бити интересантне, која ђацима неће изазивати стрес – али не због бојазни од ниже оцене, већ од погрешног одговора и стида изазваног тиме, што је последица форсирања репродуктивног знања – и која ће примењивати методе учења тако да личе на игру.
– Према наше последњем истраживању, од десет најтраженијих занимања јануара 2024, девет није постојало пре пет година, што значи да спремамо децу за занимања којих још нема. И шта је онда функција школа, да их науче да мисле или знају напамет – поентирао је Рајовић.
Како каже, у склопу пилот-пројекта Министарства просвете, тренутно се у пет предшколских установа раде тестирања да би се утврдило колико деца пређу километара дневно.
– Први резултати шестогодишњака кажу: од два до пет, а физиолошки оптимално је од 20 до25 километара. Али ако то нисмо учинили на време, морамо увести специфичне вођене игре које ће у кретању активирати дубоке регије мозга – истиче Рајовић.
С. Милачић
