НЕМАЊА КУПА И ПРЕСВЛАЧИ МРТВЕ ОД 12. ГОДИНЕ Момак из Власотинаца је одувек хтео да буде погребник

Док су се друга деца утркивала да тренирају фудбал или неки други спорт живот је за Немању Цекића из Власотинца имао сасвим друге планове.

Немања је стицајем тужних околности са само 12 година морао да почне да ради и то ни мање ни више него у погребном предузећу, а његов први задатак био је да окупа покојника и да га у целости припреми за опело. Иако је многима било бизарно што такав посао ради један дванаестогодишњак Немања поносно прича да је захваљујући томе сазрео и у потпуности изградио свој живот. 

Овај вредни младић је заправо читав живот маштао да ради у погребном предузећу и да превози покојнике.

- Један човек у Власотинцу је имао погребно предузеће. Одувек ме је занимало како то све функционише, а с обзиром на то да сам имао великих породичних проблема решио сам да се што пре осамосталим и да се, на неки начин, склоним од њих - испричао је овај младић једном приликом.

Немања је у Власотинцу завршио основну школу, а потом је отишао у Пожаревац где је ванредно завршио за архитектонског техничара. Све време је упоредо радио у погребном предузећу.

- Морао сам да се запослим и због финансија, али пре свега због оца који ме је малтретирао. Зато сам побегао из села за Пожаревац. Газда код ког сам радио и којег сам познавао јако дуго узео је старатељство нада мном и тако сам остао код њега - рекао је једном Немања.

Како је тада испричао, осим себе, нема никог, али због тога не тугује, него се труди да заради како би касније могао да створи породицу.

- Моји су се развели па је мама ушла у други брак. Добила је и децу тако да нисмо у контакту. Борим се како знам. Лепо зарађујем и задовољан сам. Некога новац повуче на дно, међутим, мене није, знао сам да распоређујем како и колико треба. Једино се понекад чујем са дедом, подржава ме у свему, зна да сам вредан и да ћу успети све што желим да остварим - рекао је једном Немања.

Неки се, како је испричао, чуде што се у потпуности "пронашао" у овом послу, али га хвале што је так млад, а већ има искуства.

- Доста људи ме похвали. Говоре ми да сам вредан јер сам рано почео да се бавим овим послом. Међутим, силом прилика сам рано почео да се борим кроз живот, сам. Поносан сам на себе што сам остварио своје највеће животне жеље и што сам достигао тај неки ниво који сам желео - рекао је једном приликом Немања.

Свакако, посао погребника уопште није лак нити једноставан, а најтеже му је, како је испричао, било на самом почетку када је требало емоције оставити по страни.

- Кад сам почео да радим у погребном предузећу био сам клинац. Морам да признам да ми је било тешко јер сам се саосећао са сваким случајем, међутим, посао је заправо као и сваки други. Почео сам да припремам опела за покојнике, потом сам положио за ауто, па сам почео да возим погребна кола и да идем на места на којима су преминули, било да је у питању болница, њихова кућа или улица, уколико су настрадали у саобраћајној незгоди - испричао је Немања.

А када се ради о детету, како је рекао, тада је потребно дубоко удахнути и стиснути зубе:

- То је страшно. Не дај Боже да други виде оно што ми видимо. Дешава се да скупљамо делове тела по улици лопатицом. Ма, свакаквих случајева има, али неко то мора да ради, зар не?

Као и сваки погребник, Немања ради апсолутно све, одлази по преминулог, купа га, облачи и обавља све радње пре него што га смести у сандук, а онда га одвози у капелу па на гробље.

- Радим све од почетка па до краја. Сада ми ништа није тешко, непознато, а камоли застрашујуће. Често кажем да бих лагано могао да спавам у истом кревету са мртваком. Заиста немам тај проблем. Навикао сам се, сазрео и ојачао за ових осам година.

Овај вредни младић је у Београду и упознао своју девојку која га у потпуности подржава.

- Имам девојку, свесна је мог посла, то је за њу посао као и сваки други. Ово је, иначе, баш педантан посао, радимо у оделима и рукавицама, дакле све је чисто. Сада и нема толико посла колико је, рецимо, било током пандемије коронавируса. Тад буквално нисмо имали времена да седнемо. Нон-стоп смо одвозили и довозили преминуле и припремали их за опела - испричао је једном Немања.

Ало