МЛАДА НАУЧНИЦА МИЛИЦА РАДАКОВИЋ: Привилегија је завирити у свет који више не постоји

Сходно томе, њен следећи корак јесте да са својом екипом истраживача, на још више локација, узоркује седименте најхладнијег периода последњег леденог доба, како би могли да процене температуру.

– Средства која су добијена овом наградом биће уложена у потрошни материјал који је потребан приликом анализе љуштура, потом у теренска истраживања десетак лесно-палеоземљишних профила (транспорт седимената), учешће на научним конференцијама и објављивање рада у часопису са импакт фактором – објашњава Милица Радаковић за „Дневник”. – Волела бих да одем накратко у Кину, где постоје неке од најбољих лабораторија за истраживање климе. Мој ментор има добру сарадњу са њима, па се надам да ће ми се жеља ускоро остварити баш поводом овог пројекта.

Пошто модерна мерења елемената климе почињу тек средином 19. века, до вредности пре тог периода долази се на индиректан начин, додаје саговорница.

– Свет у коме живимо се већ 2,6 милиона година налази на једној клацкалици где на сваких неколико десетина хиљада година улазимо у ново ледено доба, односно излазимо из њега. Сад живимо у периоду изласка из једног малог леденог доба, после кога, најупрошћеније речено, очекујемо пораст температуре. Међутим, палеоклиматска и палеоеколошка реконструкција не односе се само на температуру, већ на генералан изглед планете и њеног живог света током геолошке историје. Колико год да сам у овој науци, на конференцијама се позитивно изненадим новим методама које се развијају у циљу тумачења динамике климе прошлости и промене животне средине. На пример, проналазе се нови начини комбиновања изотопа различитих хемијских елемената у седиментима или органској материји који нам могу сведочити о промени падавина, температура, правца ветра, интензитета развоја земљишта и слично. Не треба вам више метрима дугачка, лепо очувана кљова мамута као физички доказ у седименту да је он пореклом из леденог доба, тј. да је животна средина била хладнија, а вегетација можда степска. Данас из дециметра кубног седимента потенцијално добијате информације о стотинама различитих ДНК из којих видите која бића су тад живела, а старост можете да потврдите различитим методама апсолутног датирања. Ово су скупе методе, али ми је драго што се улаже у њихово развијање, јер се тиме добијају најдетаљнији прикази како је изгледала животна средина током геолошке прошлости – каже.

Милица додаје како постоје бројни показатељи промена климе и животне средине, а нека од њих су магнетна својства седимената и земљишта, с разликом у величини њихових зрна, хемијским елементима, боји, присуству полена или фосила.

Будући да је школована за професорски смер, обавезна пракса у осмолетки и гимназији током студија научила ју је да се изражава потпуно другачије од онога што се тражи у свету науке, а такав приступ примењивала је и на манифестацијама за децу и младе.

– Наука је пуна скраћеница, које се редовно употребљавају у говору како бисмо се уклопили у конференцијско време излагања од пет до десет минута, док деца захтевају потпуно другачији приступ, а највећа награда је приметити сјај у њиховим очима када схвате шта им објашњавам, да ли речима или цртежом. Географија је шаролика наука: довољно је да ставите глобус или атлас на сто, донесете различите минерале, стене, фосиле или заставе држава и дечја чула су већ стимулисана. Посебно волим рад са малишанима јер они увек питају шта их занима, док се одрасли стиде да то чине – каже Милица.

– У Србији је тим професора Департмана за географију, туризам и хотелијерство, којем сам се прикључила, током деценија истраживања седимената ледених доба сведочио великој заступљености љуштура пужева. Дошло се на идеју да видимо које су то врсте, да ли им одговара топлија или хладнија клима, влажнија или сувља, отворена степска станишта или затворене шуме. За разлику од споменутих метода, за ову вам је потребно релативно мало средстава: микроскоп, кључ за детерминацију врста и жеља да допрете до тих седимената укопавањем више десетина метара испод земљишта. До сада смо узорковали седименте старости до милион година, који су формирани у Војводини за време prеthodnih девет ледених доба. О пронађеним врстама које су живеле током овог дугог периода и реконструкцији изгледа животне средине написала сам докторат, који ћу, надам се, ове године и одбранити.

Лоша страна ових истраживања је што трају годинама, јер се десетине хиљада љуштура пужева величине 0,5–7 mm ручно перу и детерминишу. Ипак, оно што ме тера да наставим да радим у овој области јесте чињеница да сам ја та која има прилику да завири кроз микроскоп и прва види свет који више не постоји, што је најближе путовању кроз време – открива наша саговорница.

Имала је, каже, срећу да студира оно што воли, па јој није било тешко приликом спремања испита.

– Проглашена сам за најбољег студента ПМФ-а 2017/2018, али ја награду за најбоље људе дајем својим колегама који су ме подржавали и са којима сам још у контакту – истиче. – Важно је имати екипу с којом делите интересовања, тако да сам се учланила у неколико студентских удружења. Наше активности су се сводиле на истраживачке кампове, учествовање на фестивалима науке, конференције, организовање сајмова и промоцију науке и факултета. Колеге су ме пратиле и кроз научни рад тиме што су ишли са мном на терене, копали тоне седимената за моја истраживања на којима ћу касније радити докторат, иако је тих година нама најбитније било да се смејемо и будемо заједно, па макар то било десетинама метара испод површине Земље, прашњави али срећни.

Иако неке државе имају боље лабораторије и више опреме за испитивање, у овој сфери Србија је веома битна на светској сцени, захваљујући свом географском положају, који, за разлику од севернијих предела, није био прекривен ледом, па су животиње, али и људи, могли да живе на нашој територији, напомиње Милица.

– С тим у вези, ако ми не обезбедимо седименте, џаба некоме лабораторија. Србија има једну од најбитнијих копнених природних архива ледених доба у свету, коју бројни истраживачи из света долазе да виде и често јој се враћају. Сви могу да виде ове слојеве на Тителском брегу или у Старом Сланкамену, где се налазе највећи одсеци ове стене, коју су еродовали Дунав и Тиса и оставили нам доступним за истраживања. Прилике за бављење науком су огромне, само морате имати неког ко ће вам отворити очи – закључује она.  

С. Милачић