Милан Попов, најстарији волонтер Црвеног крста НС: Најлепше је помагати
НОВИ САД: Осамдесетих година прошлог века Милан Попов почео је своју мисију у Црвеном крсту Новог Сада и до данас каже да је помажући другима излечио себе, након стравичних траума, које је и сам претрпео као дете за време окупације током Другог светског рата. Зато данас, поред бројних медаља, са поносом носи титулу најстаријег волонтера Црвеног крста Новог Сада.
Дипломирани социјални радник Милан Попов каже да је најупечатљивији траг његових волонтерских дана оставио период деведесетих година, када је помагао на пословима социјалне заштите расељеним и избеглим лицима са простора некадашње Југославије.
- Када сам отишао у пензију, са тим решењем сам се одмах упутио у Црвени крст, нисам дошао кући - почиње своју причу Милан Попов. - Рекао сам им да сам дошао да помогнем, а сећам се да ми одговорише да им треба баш један као ја. Има толико догађаја да ни сам не знам одакле бих почео, али знам да, што сам више радио, све ме више вукло да учествујем и помажем људима, зато сам најсретнији када сам волонтер Црвеног крста. Тих деведесетих година радили смо на Спенсу и били смо задужени да прихватамо, збрињавамо и помажемо избеглицама које су стизале у Нови Сад и трудили смо се да спајамо породице. Сећам се једног дечака који је дошао на Спенс, а имао је можда око осам година.
Како каже, његов посао је био да дечака који је био из Хрватске, тачније из Вере, одведе кући. У путу, дечак га је питао да ли ће видети своју маму и тада се у блеску Милану појави слика из прошлости јер су његову мајку Немци стрељали, на његове очи, када је био дечакових година. Зато су га немили догађаји из прошлости стално вукли да неком помогне.
- Радио сам са више од 300 људи дневно и сваки је био прича за себе, а ја сам се исплакао више пута са свима њима заједно - са сетом се присећа најстарији волонтер. – Памтим једног господина са Спенса, имао је око четрдесетак година и шешир на глави, шетао је и плакао. Пошто сам био одговоран за те људе у великој тузи, пришао сам му и разговарао са њим. Пожалио ми се да су 300 година били на својој земљи, имали су имање, тракторе, породицу, а “они” су га везали за бандеру и држали док цело имање није изгорело. Е, то ми је остало урезано у сећању, као и још једна прича о жени са двоје деце, која није имала никог у Србији, осим рођака у месту које је надомак Новог Сада и најпознатије је по производњи купуса. Схватили смо да је Футог у питању и тада сам узео ауто, и са њом и децом око 22 сата кренуо пут Футога. Тако смо спојили и ту породицу.
Било је ту још много тешких прича, како каже деда Милан, па започе једну о девојци која је била видно нервозна.
- Дођем, загрлим је и кажем да ће све бити у реду, иако је зачела дете у бекству, са ожењеним човеком - са тугом прича наш саговорник, додавши да се на крају, заиста, све завршило срећно. - Био је ту и чика Јова, требало је да потпише неке папире, али није могао јер није видео без наочара, а није их имао уз себе. Било ми га је жао, те му дам моје које су му баш пасале. Скидао сам са себе ствари да бих помогао другима јер су им у том моменту биле далеко потребније, него мени.
Детињство инспирација за „Салаш у малом риту”
Најстарији волонтер Црвеног крста Новог Сада Милан Попов је рођен 1933. године, а драматичну судбину његове породице запечатило је избијање Другог светског рата и окупација северног дела Баната. Ратно детињство је провео на очевом салашу између Меленаца и Башаида, са сестрама Живком и Бисерком и братом Пером, а тај салаш је до краја рата био спаљен. Немци су му убили мајку Тадинку и сестру Виду, а оца Ивана су ухапсили шест месеци након окупације и држали у бечкеречком логору, одакле је пуштен након завршетка рата. Прошао је голготу, као и сусрет са Шпилером те давне 1941. године, када су дошли на салаш, тражећи партизане.
Али ни као осмогодишњак није попустио под претњама, уценама, заваравањима, па ни онда када су га наглавачке окренули и спуштали у бунар. Миланов живот је на крају послужио као инспирација Арсену Диклићу да 1953. године напише роман „Салаш у Малом риту”, по ком су снимљени истоимени филм и серија.
Милан Попов каже да је најлепше помоћи неком када је у стању социјалне потребе и он посебно ужива у томе, али је веома емотивно доживео моменат када су за време карантина дошла два млада волонтера Црвеног крста на врата његовог дома, чувши да је он њихов колега.
- Тада сам почео да плачем што сам први пут, од 1941. године, ја са друге стране фронта, јер сам научио да будем тај који пружа и помаже - кроз сузе прича Попов. - У децембру прошле године сам, када је било затишје са коронавирусиом, ишао да делим пакете. Једино за време карантина нисам могао да мрднем. Драго ми је што сам кроз волонтеризам Црвеног крста постао човек и прво што кажем младим волонтерима јесте да су изабрали право место за будућност, да постану људи, осете туђу бригу и осете шта значи помоћи. Како је то леп осећај!
Ивана Бакмаз
