Milan Popov, najstariji volonter Crvenog krsta NS: Najlepše je pomagati

Diplomirani socijalni radnik Milan Popov kaže da je najupečatljiviji trag njegovih volonterskih dana ostavio period devedesetih godina, kada je pomagao na poslovima socijalne zaštite raseljenim i izbeglim licima sa prostora nekadašnje Jugoslavije.

- Kada sam otišao u penziju, sa tim rešenjem sam se odmah uputio u Crveni krst, nisam došao kući - počinje svoju priču Milan Popov. - Rekao sam im da sam došao da pomognem, a sećam se da mi odgovoriše da im treba baš jedan kao ja. Ima toliko događaja da ni sam ne znam odakle bih počeo, ali znam da, što sam više radio, sve me više vuklo da učestvujem i pomažem ljudima, zato sam najsretniji kada sam volonter Crvenog krsta. Tih devedesetih godina radili smo na Spensu i bili smo zaduženi da prihvatamo, zbrinjavamo i pomažemo izbeglicama koje su stizale u Novi Sad i trudili smo se da spajamo porodice. Sećam se jednog dečaka koji je došao na Spens, a imao je možda oko osam godina.

Kako kaže, njegov posao je bio da dečaka koji je bio iz Hrvatske, tačnije iz Vere, odvede kući. U putu, dečak ga je pitao da li će videti svoju mamu i tada se u blesku Milanu pojavi slika iz prošlosti jer su njegovu majku Nemci streljali, na njegove oči, kada je bio dečakovih godina. Zato su ga nemili događaji iz prošlosti stalno vukli da nekom pomogne.

- Radio sam sa više od 300 ljudi dnevno i svaki je bio priča za sebe, a ja sam se isplakao više puta sa svima njima zajedno - sa setom se priseća najstariji volonter. – Pamtim  jednog gospodina sa Spensa, imao je oko četrdesetak godina i šešir na glavi, šetao je i plakao. Pošto sam bio odgovoran za te ljude u velikoj tuzi, prišao sam mu i razgovarao sa njim. Požalio mi se da su 300 godina bili na svojoj zemlji, imali su imanje, traktore, porodicu, a “oni” su ga vezali za banderu i držali dok celo imanje nije izgorelo. E, to mi je ostalo urezano u sećanju, kao i još jedna priča o ženi sa dvoje dece, koja nije imala nikog u Srbiji, osim rođaka u mestu koje je nadomak Novog Sada i najpoznatije je po proizvodnji kupusa. Shvatili smo da je Futog u pitanju i tada sam uzeo auto, i sa njom i decom oko 22 sata krenuo put Futoga. Tako smo spojili i tu porodicu.

Bilo je tu još mnogo teških priča, kako kaže deda Milan, pa započe jednu o devojci koja je bila vidno nervozna.

- Dođem, zagrlim je i kažem da će sve biti u redu, iako je začela dete u bekstvu, sa oženjenim čovekom - sa tugom priča naš sagovornik, dodavši da se na kraju, zaista, sve završilo srećno. - Bio je tu i čika Jova, trebalo je da potpiše neke papire, ali nije mogao jer nije video bez naočara, a nije ih imao uz sebe. Bilo mi ga je žao, te mu dam moje koje su mu baš pasale. Skidao sam sa sebe stvari da bih pomogao drugima jer su im u tom momentu bile daleko potrebnije, nego meni. 

Detinjstvo inspiracija za „Salaš u malom ritu”

Najstariji volonter Crvenog krsta Novog Sada Milan Popov je rođen 1933. godine, a dramatičnu sudbinu njegove porodice zapečatilo je izbijanje Drugog svetskog rata i okupacija severnog dela Banata. Ratno detinjstvo je proveo na očevom salašu između Melenaca i Bašaida, sa sestrama Živkom i Biserkom i bratom Perom, a taj salaš je do kraja rata bio spaljen. Nemci su mu ubili majku Tadinku i sestru Vidu, a oca Ivana su uhapsili šest meseci nakon okupacije i držali u bečkerečkom logoru, odakle je pušten nakon završetka rata. Prošao je golgotu, kao i susret sa Špilerom te davne 1941. godine, kada su došli na salaš, tražeći partizane.

Ali ni kao osmogodišnjak nije popustio pod pretnjama, ucenama, zavaravanjima, pa ni onda kada su ga naglavačke okrenuli i spuštali u bunar. Milanov život je na kraju poslužio kao inspiracija Arsenu Dikliću da 1953. godine napiše roman „Salaš u Malom ritu”, po kom su snimljeni istoimeni film i serija.

Milan Popov kaže da je najlepše pomoći nekom kada je u stanju socijalne potrebe i on posebno uživa u tome, ali je veoma emotivno doživeo momenat kada su za vreme karantina došla dva mlada volontera Crvenog krsta na vrata njegovog doma, čuvši da je on njihov kolega.

- Tada sam počeo da plačem što sam prvi put, od 1941. godine, ja sa druge strane fronta, jer sam naučio da budem taj koji pruža i pomaže - kroz suze priča Popov. - U decembru prošle godine sam, kada je bilo zatišje sa koronavirusiom, išao da delim pakete. Jedino za vreme karantina nisam mogao da mrdnem. Drago mi je što sam kroz volonterizam Crvenog krsta postao čovek i prvo što kažem mladim volonterima jeste da su izabrali pravo mesto za budućnost, da postanu ljudi, osete tuđu brigu i osete šta znači pomoći. Kako je to lep osećaj!

Ivana Bakmaz