Миладин зорић: Шта то људи очекују да виде на сликама?

Рекосмо, основну струку, јер Миладин је радио и као просветни радник у Бачкој Паланци, у овој вароши обављао је и функцију директора Културног центра, а сада је директор овдашње Народне библиотеке „Вељко Петровић„. Никада није престајао да слика, а 2005. године добио је признање „Млади долазе” на конкурсу Галерије Српске академије наука и уметности огранка у Новом Саду. Поводом 169 година постојања галерије Матице српске 2016. године уврштен је међу двадесет српских савремених аутора. Одржао је преко десет самосталних изложби и учествовао на многим колективним изложбама на домаћој и међународној сцени. Под акронимом МИЗО присутан је на алтернативној уметничкој сцени у иностранству.                

- Сликарство је најслободнији и најкреативнији облик људског стваралаштва - представља Зорић на свој животно филозофски начин причу о професији којој се посветио. - Оно је на неки начин и опасно и збуњујуће, јер не постоји проверен начин за добро сликање, поготово у савременом сликарству. Оно је увек истраживање и авантура, ако не даш све од себе, немаш ни добрих резултата. Ако му се приступи максимално ангажовано добијено уметничко дело може да изненади и надиђе самог аутора. Слика је увек производ многих често наших уобразиља, жеља и хтења. Може да нам отвори прозор и у неке непознате светове.                

Зорић покушава да одговори на својеврсну дилему: да ли је инспирација у самом уметнику, или је стваралац само медиј кроз који пролазе утисци из спољашњег света!? Констатује: вероватно има од свега по мало, али ако осећате жар да нешто направите ништа вас на том путу не може да заустави!      

- Када ме питају шта сликам одговарам да се не може сликати баш све и свашта, јер нико нема толико времена - поручује сликар. - Ако хоћете да сликате праву уметност онда то мора бити искрено, оно што осећате и живите, јер уметност је увек одраз времена у коме живимо. Тренутно, на пример, ја сликам циклус слика „Гледање у сунце”. Сликам енергетске плоче, путеве енергије која обликују стварност. Важно је да имате неке боје, да имате неку подлогу, а најважније је да желите да се изразите и да имате шта да кажете! Зато ја и користим све што ми је при руци, а најбоље су боје које сами направите уз помоћ природних пигмената, мало уља и парафина. На мојим сликама доминантна су лица, тела, крило, кључеви, кругови, очи, делови ока, силуете човека као уобичајени симболи у савременој визуелној комуникацији као што су светлост и светлосни сигнали. Дајем акценат на светлосним и колоритним односима. Свака боја има своју таласну дужину, па у том смислу је и одабир палете, односно какав утисак жели да се пренесе. Ако доминирају топлије боје утисак је интензивнији. Избор материјала ништа не доприноси целокупном квалитету слике, јер слика је пре свега идеја и жеља да се нешто каже. Не постоји рецепт, али сликар мора бити веома образован, начитан и обавештен. У супротном не зна шта слика и не зна шта би кроз слику желео да каже, па се то онда и не може назвати сликарством.                  

И за однос данашњег друштва према сликарству Зорић има мишљење које се чак и кроз историје може свести у однос „модерних времена” према уметности, па и сликарству и сликарима.                

- Ово је ера визуелних комуникација - констатује сликар. - Изражавање сликама и симболима доминантно је где год да кренемо. Преплављени смо сликама и сличицама сваке врсте. Од саобраћајних знакова, логотипа робних марки, па до иконица на десктопу сваког рачунара или телефона. Можда се може рећи да је реч, или друга врста изражавања, изгубила на значењу, али слика није! Проблем је, ако га има, у томе - шта људи очекују да виде на сликама и са каквим предубеђењем прилазе? Ако мисле да је уметничка слика нешто слично што су негде већ видели стотинама пута онда се грдно варају. Уметничка слика је увек нешто необично, ново, нешто што отвара нове видике и размишљања и не користи конвенционална решења.

Милош Суџум