МАМЕ - УЧИТЕЉИЦЕ НА „ПРИНУДНОМ” РАДУ: Шкозориште у кући

Овако описује „идиличну” породичну динамику у тандему са двоје „слатких малих чедовишта” Александра Корпаш, чији су статуси на друштвеним мрежама увесељавали из дана у дан њене пратиоце, додајући: „Ако ме не убију корона и карантин, убиће ме вртићке и школске Вајбер групе”.

– Уколико му ја не објасним лекцију, ништа од учења – искрена је суграђанка Александра, која има сина од седам и ћерку од две и по године. – Настава на РТС-у није му занимљива и не држи му пажњу, па се сведе на ваљање по тепиху и гледање у плафон. Иако је у емитованим часовима било грешака, свакако нехотичних, све похвале за труд онима који су у томе учествовали. А лекција коју ћемо сигурно упамтити јесте „Јежева кућица” у пет томова! Не сећам се да смо је и ми обрађивали толико часова када смо били мали.

Сину, који је старији, можеш објаснити зашто не може напоље, али маленој не баш, додаје.

– Супер је што се играју заједно, смишљајући разне ситуације, мада се некада и поџапају. Али што се тиче домаћег, напорно је. Имамо тачно два слободна сата док девојчица спава. Када се пробуди, то је већ немогућа мисија. Оде концентрација јер мира и тишине више нема. Ипак, током пандемије схватила сам да сам их лепо васпитала, зато смо и успели да преживимо – закључује уз осмех. – Научила сам да, ако их усмерим, умеју да се играју сами, а могу се и ослонити на сина да ће пазити на сестру јер је врло одговоран. А девојчица... знала сам да је нестрпљива, а сада је то дошло још више до изражаја.  У комичном априлском статусу: „Супруг и ја смо се договорили да не желимо да имамо децу. Вечерас ћемо им то саопштити”, препознаће се многи, а тако размишља и мама Дуња Драгинчић Живић. Са две специфичне персоне, није да су јој текли мед и млеко, али је у друштву креативних, веселих бића, како описује своју трогодишњу ћерку и 12-годишњег сина, успела да не доживи овај период сувише тешким.

– Колико год да волимо своју децу, лепо је кад имамо времена за себе. Ипак, не могу се пожалити јер син, иначе, од трећег разреда све сам ради. Током карантина, устајао је рано и редовно пратио наставу. Помагала сам му колико то и иначе чиним, највише око новог градива енглеског и немачког, будући да држим приватне часове страних језика. Док се физичко с времена на време и ескивирало, најрадије је пратио историју, коју највише воли, а у овом лудилу стигла нам је и порука да је освојио треће место на општинском такмичењу. Понекад јесте гужва у нашем малом стану, посебно пред компјутером. С друге стране, сестра му „помаже”, па заједно врше експерименте и пишу домаћи – додаје.

Изолација није нешто страшно, пише иронично Дуња у свом електронском „дневнику”.

– Постоје деца која воле да устану раније, на пример у три, и да то са радошћу поделе са својом мајком... И то већ други дан. Будите добри данас и разбијте дневну рутину, рецимо, спавајте до 10, ручајте у 12, усисајте у два (настави срећни низ).

Неколико дана раније, не зна ни ког у низу карантинских, врши операцију једнорога, па каже:

– Озбиљна је ситуација, а и меда има температуру. Гледам: има још 20 плишаних играчака. Постаћу ветеринарка. Убрзан курс.

Интерне али праве лекције из биологије, па и одговорности, добили су сасвим случајно, када им се придружио пети члан породице.

– Нашег пужа Мару случајно сам пронашла у купљеној салати. Хтела сам само да је покажем најмлађем детету, али је онда старије одлучило да га сачувамо. Читали смо о томе како је имати пужа као кућног љубимца, направили смо му простор за живот и хранимо га већ месец дана. Син је одушевљен и срећан што брине о неком живом бићу – каже задовољно саговорница.

Дарио: Ја сам устао у осам сати, али ме мама вратила у кревет и морао сам да спавам из почетка.

Боги је забринут због пужа: Дуго није био будан. Да ли се можда испразнио?

Енџи каже да ће се удати за тату пошто је дечак Душан (иначе не познајемо ниједног Душана) заузет тренирањем. Нешто касније додаје: Вежбала сам, али више нисам могла да држим мишиће.

        Слађана Милачић