MAME - UČITELJICE NA „PRINUDNOM” RADU: Škozorište u kući

Ovako opisuje „idiličnu” porodičnu dinamiku u tandemu sa dvoje „slatkih malih čedovišta” Aleksandra Korpaš, čiji su statusi na društvenim mrežama uveseljavali iz dana u dan njene pratioce, dodajući: „Ako me ne ubiju korona i karantin, ubiće me vrtićke i školske Vajber grupe”.

– Ukoliko mu ja ne objasnim lekciju, ništa od učenja – iskrena je sugrađanka Aleksandra, koja ima sina od sedam i ćerku od dve i po godine. – Nastava na RTS-u nije mu zanimljiva i ne drži mu pažnju, pa se svede na valjanje po tepihu i gledanje u plafon. Iako je u emitovanim časovima bilo grešaka, svakako nehotičnih, sve pohvale za trud onima koji su u tome učestvovali. A lekcija koju ćemo sigurno upamtiti jeste „Ježeva kućica” u pet tomova! Ne sećam se da smo je i mi obrađivali toliko časova kada smo bili mali.

Sinu, koji je stariji, možeš objasniti zašto ne može napolje, ali malenoj ne baš, dodaje.

– Super je što se igraju zajedno, smišljajući razne situacije, mada se nekada i podžapaju. Ali što se tiče domaćeg, naporno je. Imamo tačno dva slobodna sata dok devojčica spava. Kada se probudi, to je već nemoguća misija. Ode koncentracija jer mira i tišine više nema. Ipak, tokom pandemije shvatila sam da sam ih lepo vaspitala, zato smo i uspeli da preživimo – zaključuje uz osmeh. – Naučila sam da, ako ih usmerim, umeju da se igraju sami, a mogu se i osloniti na sina da će paziti na sestru jer je vrlo odgovoran. A devojčica... znala sam da je nestrpljiva, a sada je to došlo još više do izražaja.  U komičnom aprilskom statusu: „Suprug i ja smo se dogovorili da ne želimo da imamo decu. Večeras ćemo im to saopštiti”, prepoznaće se mnogi, a tako razmišlja i mama Dunja Draginčić Živić. Sa dve specifične persone, nije da su joj tekli med i mleko, ali je u društvu kreativnih, veselih bića, kako opisuje svoju trogodišnju ćerku i 12-godišnjeg sina, uspela da ne doživi ovaj period suviše teškim.

– Koliko god da volimo svoju decu, lepo je kad imamo vremena za sebe. Ipak, ne mogu se požaliti jer sin, inače, od trećeg razreda sve sam radi. Tokom karantina, ustajao je rano i redovno pratio nastavu. Pomagala sam mu koliko to i inače činim, najviše oko novog gradiva engleskog i nemačkog, budući da držim privatne časove stranih jezika. Dok se fizičko s vremena na vreme i eskiviralo, najradije je pratio istoriju, koju najviše voli, a u ovom ludilu stigla nam je i poruka da je osvojio treće mesto na opštinskom takmičenju. Ponekad jeste gužva u našem malom stanu, posebno pred kompjuterom. S druge strane, sestra mu „pomaže”, pa zajedno vrše eksperimente i pišu domaći – dodaje.

Izolacija nije nešto strašno, piše ironično Dunja u svom elektronskom „dnevniku”.

– Postoje deca koja vole da ustanu ranije, na primer u tri, i da to sa radošću podele sa svojom majkom... I to već drugi dan. Budite dobri danas i razbijte dnevnu rutinu, recimo, spavajte do 10, ručajte u 12, usisajte u dva (nastavi srećni niz).

Nekoliko dana ranije, ne zna ni kog u nizu karantinskih, vrši operaciju jednoroga, pa kaže:

– Ozbiljna je situacija, a i meda ima temperaturu. Gledam: ima još 20 plišanih igračaka. Postaću veterinarka. Ubrzan kurs.

Interne ali prave lekcije iz biologije, pa i odgovornosti, dobili su sasvim slučajno, kada im se pridružio peti član porodice.

– Našeg puža Maru slučajno sam pronašla u kupljenoj salati. Htela sam samo da je pokažem najmlađem detetu, ali je onda starije odlučilo da ga sačuvamo. Čitali smo o tome kako je imati puža kao kućnog ljubimca, napravili smo mu prostor za život i hranimo ga već mesec dana. Sin je oduševljen i srećan što brine o nekom živom biću – kaže zadovoljno sagovornica.

Dario: Ja sam ustao u osam sati, ali me mama vratila u krevet i morao sam da spavam iz početka.

Bogi je zabrinut zbog puža: Dugo nije bio budan. Da li se možda ispraznio?

Endži kaže da će se udati za tatu pošto je dečak Dušan (inače ne poznajemo nijednog Dušana) zauzet treniranjem. Nešto kasnije dodaje: Vežbala sam, ali više nisam mogla da držim mišiće.

        Slađana Milačić