Књазова знамења и господарења

прва владавина кнеза Милоша Обреновића” под сводом Војног музеја на Калемегдану. Та јединствена прича о значајном периоду српске историје, коју потписује кустос Анђелија Радовић, са 150 изложених примерака оружја и оружног прибора, застава, предмета знаменитих устаника, војвода и кнежева, уметничких дела на којима су ликови устаника и приказ значајнијих догађаја и битака, одликовања и архиварија, доноси прави „шмек“ старе Србије. Земље у којој је порекло знамените кнегиње Љубице из породице Вукомановића допринело да баш Милош буде изабран за вођу и поведе народ на пут победа.

Кустоскиња Радовић провела нас је кроз четири тематске целине изложбе, а предмети које сусрећемо илуструју време и актере који су се у Такову окупили испод чувеног храста, а који чувеном литографијом израња пред нама. На једном месту у директном сучељавању портрети Милоша, међу којима се издваја онај робусног устаника са заставом и кубуром како га је видео руски сликар Всеволд Вујевич, наспрам тадашњег турског султана Махмута ИИ. Прича тече недалеко од конака Кнегиње Љубице, првог двора Милошевог, у време када се ствара српско градско језгро Београда. Посетиоци могу да виде и његова владарска здања, све до оног у стоном Крагујевцу.



Гледајући књаза и султана, прве дворове обновљене српске државе не може се избећи сећање на записе путописца Јоакима Вујића. Описујући Милошев конак у Крагујевцу он помиње “собу са изображенијима”, са господаревим портретом у целој фигури и печатним портретима дванаест руских императора. Поред њих и руског посланика на порти Г. А. Строганова и војсковође грофа П. Х. Витгенштајна (који се истакао у борби против Наполеона), затим турског султана Махмута ИИ и Наполеона Бонапарте, повлачећи на тај начин паралеле и величајући борбу српских устаника.



У овом сећању Војног музеја на време од пре два века прва тематска целина је посвећена пропасти Првог српског устанка, Букурештанском миру, избеглиштву старешина са делом народа на аустријску територију, поновној окупацији Србије и терору над недужним народом. Почев од Хаyи Проданове буне па до устаничког краха и чувене прокламације вожда Карађорђа народу и војводама. Ту су писма којим тражи да се брани Србија, да се војводе распореде на границе, па Црни Ђорђе пише Ненадовићима, Луки Лазаревићу и самом Милошу. Обрађује се и однос великих сила према српском питању тога доба, а документа из архивске баштине непоколебљиво доносе истину о страшном периоду за који песник рече “горе небо, доле земља”.



Друга тематска целина посвећена је устаничкој 1815. години, збору у Такову на Цвети, бојевима на Љубићу, Дубљу, опсади турских гарнизона, погибији Станоја Главаша после гушења Проданове буне, Арсенија Ломе на Руднику, Рајића на Љубићу, Милић Дринчића на Дубљу, као и турског паше Ђаје на Морави код Чачка.



Трећа целина приказује Милошеву дипломатску борбу за писане повластице дате у преговорима са Марашли Али пашом, од 1815 до 1830, односно 1833. године, уређење унутрашње аутономне власти, све са послужавником и чашом господара из које је неуки Милош учио или упозоравао све будуће на власти у Србији на мудрост дипломатије и политике преговарања. Слику познатих домова и њихових укућана употпуњују “српски совјетници” и њихови предмети, приказ приватног живота, изградња институција, формирање војних јединица и установљење униформи, доношење Сретењског устава са регулисаним атрибутима власти, те прихватање „турског устава“. 

Занимљиво је видети солдату, реплику униформе српског војника из 1827. године, па заставе које су се вијориле по Сретењском, те тзв. турском уставу.



Четврта целина је насловљена „у спомен устанка“, односно првог обележавања 50-годишњице устанка када су установљена прва одличја, а изложена су оригинална. Те 1865. мали број је преживелих учесника устанка, па су одликовани чланови њихових породица који су понели Таковски орден. Књаз установљује и Орден Милоша Великог, а полако се формирају и војне јединице, војска Србије. Под Обреновићима се стварају услови за културни успон Србије и даљу борбу за коначно ослобођење. Интересантно је да су родоначелници династије, која је оставила велики печат у нашој историји и нестала у крвавом пучу када су завереници убили краља Александра и краљицу Драгу, били под упливом породице последње суверенке Обреновића. Наиме, деда Драге Машин, војвода Никола Луњевица био је венчани кум када су Милош и Љубица рекли судбоносно „да“, не слутећи где ће их то приватно и историјски одвести.



На Луњевице и њихову улогу подсећа сабља војводе Николе, на то да је Србија имала опозиционаре још тада, који су дизали буне, те предмети Николе Ђака и Милете Радојковић, који је био и саветник и опонент Милошев.

Највећи број изложеног је из фундуса Војног музеја, а део позајмљен је из Народног музеја, Историјског музеја Србије, Музеја града Београда, Народног музеја у Краљеву, Архива Србије. Овај занимљиви времеплов може се погледати до 22. маја.



Владимир Ђуричић