Језик хирургије заједнички за цео Балкан

Покажемо им шта се све може и како најбоље помоћи пацијенту. Сад је месец дана била колегиница из Македоније, а долазе и Новосађани. Делимо заједничку историју, језик и веома добро се разумемо. С набавком нове ангио-сале 2005. године, Нови Сад је добио могућност да уводи нове методе и колеге дошле код нас да науче процедуре. Зачудили се кад их је дочекао др Јефтић, шеф Оделења радиологије и доктори Поповић, Станковић и Милошевић. Кад су упознали др Шурлана, рекоше: „О, коначно један Словенац“, али он им одговори: „О не, ја сам Славонац“.

Кухељ додаје да одлично сарађују на пројектима, а путем интернета понекад заједно брину о пацијентима. Он додаје да је његов Клинички центар велики чак и за европске размере.

"Имамо више од 8.000 запослених, 260 на Радиологији, где годишње радимо око 3.000 интервеција. Радиологија, па и интервентна, којом се бавим, у последњој деценији веома је напредовала јер прати технолошки развој. Тако се добија прецизна слика и за оперативне захвате без хируршког ножа", објашњава он.Кад код старијих људи и дијабетичара утврдие атеросклерозу, загушење крвних судова, под контролом рендгена шире крвне судове, стављају стентове и графтове, обим крвног суда враћају у нормалу, а и спасавају живот.

"Пацијенти највише проблема имају на ногама јер мало крви стиже у мишиће. Код тежих случајева јавља се рана и ткиво одумире, па због гангрене морамо сећи прст, стопало или део ноге пацијента. Сваки други умире у првој години после захвата. Да се то не би десило, интервенишемо у ангио-сали. Уз локалну анестезију убодом преко коже стижемо до места за интервенцију. У Нови Сад сам дошао да покажем савремени система са шавом којим се отворени крвни суд зачас шије без игле и конца. У Љубљани код 200 пацијаната годишње користимо тај катетер за једнократну употребу. Драго ми је што су колеге у Новом Саду освојиле многе методе, па интервенишу на каротидама и крвним судовима унутар главе. Тридесетак специјалиста и десетак специјализаната чини тим вредан поштовања. Мене као посматрача боли негативан однос ваше државе према здравству. Срамота је да доктори у Србији имају мању плату него они у Босни, а поготову Хрватској или Словенији. Колико вреди људски живот, а моје колеге животе спасавају. Мисле ли политичари ко ће лечити грађане кад сви медицинари побегну? Али то је уједно и доказ да ваши лекари знају посао јер им није никакав проблем да га нађу у иностранству. Имам много пријатеља, чак и родбине по Србији, и тешко ми је да гледам људе који одлазе. Каква је то слика за младе који треба да остану?",  вајка се др Кухељ, који је заједнички језика Балкана учио од маме Хање, професорке енглеског.

"У детињству сам лета проводио у Ичићима, крај Опатије, код ноне и нона, који је као капо ди макине пловио морима. У Љубљани сам имао бабицу и дедека, академика, а пошто је на Бледу Академија Словеније имала предивну вилу, и тамо сам у младости често боравио. Рођен сам пре готово 50 година у бившој заједничкој држави у сигурним временима и у Љубљани све направио. Завршио медицину, запослио се, основао свој дом, годинама учио и сад учим бројне колеге да новим знањима помогну пацијентима",  прича „наш странац”." Од целе Југославије, колико ја пратим, Словенија је задржала највећи степен социјалне државе. Школство и јавно здравство су бесплатни, без партиципације, као што је некад било. Пацијенти с картицом – више немамо књижице – бирају доктора и само у ретким приватним установама минимално доплаћују услугу. Но, мислим да на свету нема система који то може финансирати и полако се стварају листе чекања".

Дмитријев деда Антон је баш колоритна личност. Рођен у породици лучког радника, школовао се у Трсту, а потом Љубљани и Београду. Као доктор техничких наука, посветио се механици, био пионир у конструкцији авиона и у земунском Ваздухопловном институту радио у екипи која је правила први југословенски млазњак.

"Код куће чувам његове нацрте, неки су урамљени и висе на зиду" ,поносно прича Кухељ.Говорио је седам језика и предавао у Сарајеву, Скопљу, Будимпешти и Удинама. Био је дугогодишњи потпредседник Академије наука Словеније и дописни члан САНУ. У Београду је 1975. примио највише признање СФРЈ, Орден братства и јединства са златним венцем. Пред Универзитетом у Љубљани, међу осам биста људи заслужних за Словенију, једна од њих је мог дедека, бившег ректора. И мој отац Јанез онколог-радиотерапеут много је сарађивао с колегама из Србије. Ја сам први пут био 1988. с другом из војске, чији су нас родитељи одвезли у Београд.

Једно време председник радиолога Словеније, др Кухељ одлично сарађује с колегама из Новог Сада, Београда, Крагујевца и Ниша. У Војводини је био бар десет пута. Још у средњој школи је на мору срео Ичићанку Маријану, која је економисткиња и ради у туризму. Имају двоје деце. Лара завршава гимназију и планира да студира језике, а у 16. години Грегор се још није одлучио. Можда ће бити инжењер као деда Антон.

Јелена Стаменковић