Хорор кућа која у којој се десило убиство припада СЛАВНОЈ ПОРОДИЦИ, А ЕВО КО ЈУ ЈЕ ПОДИГАО

Ко је био др Коста Хаџи?

Рођени Вршчанин, по опредељењу Новосађанин, др Коста Хаџи (1898. – 1971) био је један од оснивача, а касније и први тренер, технички директор и председник ФК Војводина.

Рођен је осмог новембра 1898. године у Вршцу, од оца Косте Хаџија Старијег и мајке Софије, као једно од десеторо деце познате цинцарске породице.

Основну школу је завршио у родном Вршцу, да би гимназију завршио у Сегедину и Новом Саду, где је и матурирао 1916. године. Као српски родољуб, био је секретар Команде посадних трупа српске војске у Печују и посланик Велике народне скупштине, која је 1918. године у Новом Сад изгласала присаједињење Војводине Краљевини Србији.

Војску је напустио 1919. године и посветио се стицању академског звања, те је од 1919. до 1922. године боравио на студијама у Паризу и Кану. Одатле се 1927. вратио у Нови Сад, где је исте године положио адвокатски испит и потом се све до 1961. успешно бавио правом и адвокатуром.

Тада као 16-годишњак, заједно са својим школским друговима учествовао је у оснивању ФК Војводина и практично истог момента био је именован за техничког директора клуба, што је обављао све до 1933. године, с тим да је у неким периодима тог раздобља паралелно обављао две функције: од 1924. до 1926. био је први тренер у историји Војводине, да би од 1927. до 1935. године вршио и дужност председника клуба. Осим што је био правник и фудбалски радник, био је веома ангажован и у културним институцијама, па је тако од 1933. до 1939. године био члан Управног одбора Матице Српске, затим дугогодишњи председник Надзорног одбора “Друштва за Српско народно позориште” и члан Патроната Велике српске православне гимназије (данашње гимназије “Јован Јовановић Змај”), а својевремено је био покренуо и лист “Рад”.

Као велики родољуб, током Другог светског рата је пружао помоћ српским заточеницима у мађарском логору “Шарвар”, због чега је након рата добио надимак “Шарварски отац”. Уз помоћ свог пријатеља владике бачког Иринеја Ћирића, у Новом Саду је организовао помоћ за око 3.000 деце и око 800 одраслих, који су по домаћинствима и импровизованим болницама потражили спас од фашиста.

Био је врло привржен Српској православној цркви и у више наврата је помагао епархији Бачкој, а после Другог светског рата, постао је секретар Анкетне комисије за уврђивање злочина и недела окупатора и њихових помагача у Војводини. Такође, као њихов правни заступник, борио се и за војвођанске паоре, који су због одлуке комунистичке власти о принудном откупу и конфискацији пропадали и губили своју имовину. Из тог разлога, од стране режима је био оптужен да је помагач “народних непријатеља”, због чега је завршио у затвору, али његов углед у народу никада није био укаљан. Од тога да остатак живота проведе лишен слободе, спасао га је тадашњи председник Президијума Народне скупштине Југославије Иван Рибар.

Др Коста Хаџи је наставио адвокатску каријеру до 1961. године, али право и ФК Војводина никада није напуштао. Умро је 6. октобра 1971. године и сахрањен је у породичној гробници на Алмашком гробљу у Новом Саду.

У његову част, испред стадиона “Карађорђе” подигнут је његов споменик.

За ову кућу везују се многе новосадске приче, а последња станарка, Јелка, ћерка доктора Хаџија, у тој кући држала школу језика, да би на крају година организовала приредбу коју је преносио Радио Нови Сад.

У овој кући редовно је одседао Мирослав Крлежа, Бела Крлежа, Вељко Петровић, многобројни политичари – каже Никола Грдинић, аутор зборника „Алмашки крај“, додајући да кућа тренутно има шест власника.

Завод за заштиу споменика културе Града Новог Сада уврстио ју је у пројекат урбанистичко-архитектонског уређења просторно културно-историјске целине Алмашки крај. Удружење грађана Алмашани већ годинама се залаже за заштиту и обнову овог дела града.

Кућа у Улици Косте Хаџија Млађег прави је архитектонски бисер, али је прилично урушена, а стање у њеној унутрашњости је трагично, јер је све што је било вредно однето, а једна од просторија чак је користила као органски отпад.

И. Р.