Хармоникаш 10 година доказивао суду да му не треба старатељ

Основни суд у Бачкој Паланци 6. фебруара 2007. доноси решење којим је Никола потпуно лишен пословне способности, уз образложење – „услед постојања психичке болести која се огледа у поступном пропадању функција“. Од тада почиње његова животна борба, како сам каже, да докаже свима да „није луд“, и да, када за то дође час, оде на онај свет као званично нормалан човек. Коначно, после дуже од деценије, исти суд му је вратио пословну способност па тако ћерка, која живи у Немачкој, више не мора да му буде формални старатељ.

– После првог решења, лекари су на основу акутног стања предложили да ми се делимично одузме радна и пословна способност – објашњава Никола. – Тачније, да ми се постави старатељ само за веће новчане трансакције, као и располагање покретном и непокретном имовином веће вредности. Лане сам поднео суду предлог да ми се пословна способност потпуно врати, што је после мишљења вештака суд и прихватио.

А он већ више од 15 година забавља госте у једном познатом паланачком ресторану, пева и свира хармонику на кућним весељима, вели да га људи поштују, плаћају, и сви знају да не троши алкохол нити пуши. И суд је констатовао да се Никола бави музиком, брине о себи, редовно користи одређене лекове, имао је два срчана удара и зато му је уграђен стент. Каже се да других здравствених проблема нема, као ни досије с прекршајима у којима, не дај боже, има насиља, нормално комуницира са свима, вози аутомобил, одлази у Немачку код своје деце, и то сам, поседује пасош, возачку дозволу... У односу на prеthodno стање, вештаци су констатовали значајно побољшање психичког стања!

– А сви који ме знају, нису приметили да сам био другачији пре и после судских решења. Интересантно је да сам у својој животној и музичкој каријери – а недавно сам наступао и у емисији ТВ Војводине – свирао и певао многим судијама, адвокатима, лекарима који су се чудили када сам им причао о свом правном проблему – вајка се Никола, међу пријатељима познатији по надимку Риђа. – Свирао сам и нашим људима у Немачкој, свуда су ме лепо примали наши људи, али и Немци. Можда сам само погрешио што сам се вратио у моје Товаришево. Снимио сам и ЦД, а један сам и од ретких музичара који напамет зна око 700 бачких песама, а уз помоћ свеске певам и свирам око 7.000. Често ми људи нису веровали кад им кажем какву су ми дијагнозу доделили, а понекад сам се и сам питао да ли ми је неко сместио. Било је и апсурдних ситуација јер, рецимо, да сам играо лото, а то ми није забрањено, па којим случајем добио милион евра! Џаба премија када хипотетички не бих могао да је подигнем. Сада више не морам да због тога страхујем. А све се могло много лакше и брже решити да је својевремено било више разумевања у градском Центру за социјални рад.

М. Суџум