Годишње 200 деце буде остављено у установи у Звечанској
БЕОГРАД: Заменик директора Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској Љубиша Јовановић изјавио је за РТС да су разлози које мајке имају да оставе децу на улици врло индивидуални, а да о случајевима попут оног у Крагујевцу није одговорно причати када не знате податке.
Међутим, како је додао, из искуства се зна да се ту нешто озбиљно деси, што није краткорочно, већ је нешто што траје дуго, као криза у породици.
"Обично није нешто што је краткорочно, већ је нешто што траје дуго, као криза у породици. Врло често се дешава да се ради о обољењу код родитеља, најчешће душевном, да имају врло тешке животне услове, врло често се ради о конфликтима унутар породице који дуго трају, или су конфликти релативно кратког века, али су акутни, нарочито код младих родитеља који се не слажу око тога како бринути о деци", објашњава Јовановић.
Што се тиче случајева када мајке остављају децу два сата по рођењу, Јовановић каже да се ту нешто дешавало пре трудноће и у трудноћи, тако да то обично траје и по годину дана.
Годишње 200 деце буде остављено у установи у Звечанској, која је синоним за напуштену децу.
Приче са којима су се сусрели, наводи Јовановић, врло су разнолике.
"Највећи број деце долази из биолошких породица и највећи број деце је смештен код нас уз сагласност родитеља, чак врло често и на иницијативу родитеља. Неки родитељи препознају да не могу да брину о детету или не могу привремено да брину, и у тим породицама обично има, према неким истраживањима, од три до 17 фактора или проблема које они имају", истакао је Јовановић.
У српском друштву се, указује, негује идеја да је сиромаштво главни фактор напуштања деце.
Међутим, наводи, сиромаштво је фактор у 80 одсто случајева.
"Према нашем закону, то не сме да буде главни фактор који условљава. Мора да се пружи материјална подршка породици, која код нас објективно, због мале социјалне помоћи, често није није довољна", напомиње Јовановић.
Прво, истиче, мора да се помогне породици да превазиђе проблеме и ту треба да реагује Центар за социјални рад.
"Тај центар често нема довољно ресурса и механизама да би се дуготрајно интензивно бавио породицом, па је у нашој средини уз помоћ Уницефа prеthodnih година и наша установа пружала једну услугу која се звала породични сарадник. Та услуга тренутно не функционише у државном систему, неке организације цивилног друштва пружају ту услугу. Она се показала изузетно добро. На државном нивоу се чека доношење закона, али је неизвесно када ће се донети. Оно што је приоритет јесте да се та услуга што пре се устали у систему и да је пружају државне службе", каже Јовановић.
Породичног сарадника, објашњава, ангажује центар за социјални рад, који дефинише шта треба да уради породица да би поправила ситуацију, ако дете на пример не иде у школу или су родитељи алкохоличари или имају друге врсте проблема.