Гљиварско друштво Нови Сад: Гљиварење и у доба короне

У увек истом термину, треће недеље јуна, одржана је у Дунавском парку „Мала летња изложба”, а четврте недеље октобра и познати „Сусрети гљивара на Фрушкој гори”.

– На Иришком венцу смо организовали 17. пут те сусрете, на којима иначе увек имамо предавања и много гостију са њиховим промо штандовима – каже председник Гљиварског друштва „Нови Сад” Момчило Даљев. – Ове године је то било доста „срезано” због короне, па смо одустали од предавања, многи гости нису дошли, али смо ипак на леп начин обележили овај догађај. Имали смо традиционални котлић, изложбу гљива и фотографија. Сусрете су увеличала и друга друштва – из Ниша, Београда, Ћуприје, Пожаревца, Сремске Митровице и Рашке.  

Изостала су због короне дружења са колегама из Грчке, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине и Мађарске, али акције по нашој земљи нису утихнуле, напротив. Ова година је била доста добра када је реч о гљиварењу, како се популарно каже. По струци екомониста, Даљев је већ 20 година у свету гљива. Као велики заљубљеник у природу, почео је са планинарењем, да би после случајног сусрета са гљиварима прешао у њихову сферу.

– То ми је постало веће уживање, идемо лаганијим темпом, станемо да фотографишемо, некада и гљиварење укомбинујемо са одласком на врхове, а километража је често и већа него она коју планинари пређу, јер ми не идемо увек стазом, него кроз шуму, газимо потоке, провлачимо се кроз беспуће – објашњава Даљев.

Иако гљива има током целе године, зими их је ипак мање. Сезона траје дакле, свих 12 месеци, али се активности напољу ГД „Нови Сад” средином новембра мало редукују и чланови се више окрећу предавањима, све до средине фебруара.

– Друштво одржава састанке једном месечно, првог уторка, на Природно-математичком факултету. Имамо око 200 чланова, од којих је 80 активно. Старосна структура нам је од девет до 90 година, што би се рекло, има нас заиста из разних професија, али и интересовања. Неки, на пример, воле да иду у мањим групама, па се тако организују, други воле да праве роштиљ, неки се баве науком, истражују нове терене, имамо кулинарску секцију, а полако се појачавамо и познаваоцима лековитог биља. Има за сваког по нешто – појашњава Даљев. 

У тако шароликом саставу гљивари шпартају највише по Фрушкој гори, али иду и на друге локалитете по Србији и истражују нове. Тако су се пре „Сусрета гљивара на Иришком венцу” упутили први пут у Делиблатску пешчару, којом су били одушевљени и нађене примерке су приказали и на изложби.

– Ми као друштво никада нисмо ишли тамо, па смо одлучили да извидимо терен, који је изузетно специфичан јер је десетина километара под степом. Имали смо среће, нашли смо велики број ретких и занимљивих гљива и планирамо тамо убудуће да идемо чешће – истиче Даљев. 

Чланови овог друштва изузетно добро познају Фрушку гору, на којој има око 2.000 врста гљива.

– До пре годину било је око 1.600 врста и тај број је у порасту, тако да је ближе 2.000. На нивоу Србије је близу 4.000. Ми смо на пресеку Медитерана и континенталне Европе, па имамо обе врсте гљива, као, на пример, неке које се никада неће наћи у Немачкој и Чешкој. Полако нам прилазе медитеранске гљиве и све чешће се појављују. На Фрушкој гори најбројнија група гљива су сунчанице. У великом броју је и жутоноги вргањ (Hemileccinum Имполитум) који је на листи ретких и строго заштићених. Код нас је врло чест, тако да је то доста занимљиво. Строго заштићених врста на Фрушкој гори има око петнаестак – напомиње наш саговорник.

На глобалном нивоу, статистички гледано, највише има нејестивих гљива, а најмање отровних. Не постоји универзални начин да се утврди да ли је нека отровна, али у оквиру неких појединачних родова има правила. На пример, код рода шампињона, ако се засече дно дршке и месо унутра пожути то је знак да је отрован. Реткост је, међутим, да јестивост може да се одреди на основу једног кључа или карактеристике. Управо зато треба бити веома опрезан при прикупљању гљива.

Свако ко жели да завири у свет гљива може да постане члан ГД „Нови Сад” које је део Миколошко–гљиварског савеза Србије (микологија је грана биологије која се бави изучавањем гљива). Онај ко би да буде и активнији, може и да добије звање гљивар, а потом и детерминатор.

– Има три термина годишње за полагање испита за гљивара, и то на Иришком венцу, Копаонику и Петровцу на Млави или Ћуприји. Детерминатор је високо звање. До сада се то полагало на Копаонику и Венцу и тренутно у целој Србији има осам детерминатора. Полагање изгледа тако што најпре друштво припреми свог члана, постоје uybеnici из којих се учи и ваде питања за тест. Испит се састоји из писменог теста, усменог из препознавања гљива на фотографијама, док за детерминатора постоји и практични испит из микроскопирања гљива, јер се оне не могу увек препознати макроскопски, по морфолошким карактеристикама – објашњава Момчило Даљев, који је и сам детерминатор. 

 Кристина Бугарски