Gljivarsko društvo Novi Sad: Gljivarenje i u doba korone

U uvek istom terminu, treće nedelje juna, održana je u Dunavskom parku „Mala letnja izložba”, a četvrte nedelje oktobra i poznati „Susreti gljivara na Fruškoj gori”.

– Na Iriškom vencu smo organizovali 17. put te susrete, na kojima inače uvek imamo predavanja i mnogo gostiju sa njihovim promo štandovima – kaže predsednik Gljivarskog društva „Novi Sad” Momčilo Daljev. – Ove godine je to bilo dosta „srezano” zbog korone, pa smo odustali od predavanja, mnogi gosti nisu došli, ali smo ipak na lep način obeležili ovaj događaj. Imali smo tradicionalni kotlić, izložbu gljiva i fotografija. Susrete su uveličala i druga društva – iz Niša, Beograda, Ćuprije, Požarevca, Sremske Mitrovice i Raške.  

Izostala su zbog korone druženja sa kolegama iz Grčke, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Mađarske, ali akcije po našoj zemlji nisu utihnule, naprotiv. Ova godina je bila dosta dobra kada je reč o gljivarenju, kako se popularno kaže. Po struci ekomonista, Daljev je već 20 godina u svetu gljiva. Kao veliki zaljubljenik u prirodu, počeo je sa planinarenjem, da bi posle slučajnog susreta sa gljivarima prešao u njihovu sferu.

– To mi je postalo veće uživanje, idemo laganijim tempom, stanemo da fotografišemo, nekada i gljivarenje ukombinujemo sa odlaskom na vrhove, a kilometraža je često i veća nego ona koju planinari pređu, jer mi ne idemo uvek stazom, nego kroz šumu, gazimo potoke, provlačimo se kroz bespuće – objašnjava Daljev.

Iako gljiva ima tokom cele godine, zimi ih je ipak manje. Sezona traje dakle, svih 12 meseci, ali se aktivnosti napolju GD „Novi Sad” sredinom novembra malo redukuju i članovi se više okreću predavanjima, sve do sredine februara.

– Društvo održava sastanke jednom mesečno, prvog utorka, na Prirodno-matematičkom fakultetu. Imamo oko 200 članova, od kojih je 80 aktivno. Starosna struktura nam je od devet do 90 godina, što bi se reklo, ima nas zaista iz raznih profesija, ali i interesovanja. Neki, na primer, vole da idu u manjim grupama, pa se tako organizuju, drugi vole da prave roštilj, neki se bave naukom, istražuju nove terene, imamo kulinarsku sekciju, a polako se pojačavamo i poznavaocima lekovitog bilja. Ima za svakog po nešto – pojašnjava Daljev. 

U tako šarolikom sastavu gljivari špartaju najviše po Fruškoj gori, ali idu i na druge lokalitete po Srbiji i istražuju nove. Tako su se pre „Susreta gljivara na Iriškom vencu” uputili prvi put u Deliblatsku peščaru, kojom su bili oduševljeni i nađene primerke su prikazali i na izložbi.

– Mi kao društvo nikada nismo išli tamo, pa smo odlučili da izvidimo teren, koji je izuzetno specifičan jer je desetina kilometara pod stepom. Imali smo sreće, našli smo veliki broj retkih i zanimljivih gljiva i planiramo tamo ubuduće da idemo češće – ističe Daljev. 

Članovi ovog društva izuzetno dobro poznaju Frušku goru, na kojoj ima oko 2.000 vrsta gljiva.

– Do pre godinu bilo je oko 1.600 vrsta i taj broj je u porastu, tako da je bliže 2.000. Na nivou Srbije je blizu 4.000. Mi smo na preseku Mediterana i kontinentalne Evrope, pa imamo obe vrste gljiva, kao, na primer, neke koje se nikada neće naći u Nemačkoj i Češkoj. Polako nam prilaze mediteranske gljive i sve češće se pojavljuju. Na Fruškoj gori najbrojnija grupa gljiva su sunčanice. U velikom broju je i žutonogi vrganj (Hemileccinum Impolitum) koji je na listi retkih i strogo zaštićenih. Kod nas je vrlo čest, tako da je to dosta zanimljivo. Strogo zaštićenih vrsta na Fruškoj gori ima oko petnaestak – napominje naš sagovornik.

Na globalnom nivou, statistički gledano, najviše ima nejestivih gljiva, a najmanje otrovnih. Ne postoji univerzalni način da se utvrdi da li je neka otrovna, ali u okviru nekih pojedinačnih rodova ima pravila. Na primer, kod roda šampinjona, ako se zaseče dno drške i meso unutra požuti to je znak da je otrovan. Retkost je, međutim, da jestivost može da se odredi na osnovu jednog ključa ili karakteristike. Upravo zato treba biti veoma oprezan pri prikupljanju gljiva.

Svako ko želi da zaviri u svet gljiva može da postane član GD „Novi Sad” koje je deo Mikološko–gljivarskog saveza Srbije (mikologija je grana biologije koja se bavi izučavanjem gljiva). Onaj ko bi da bude i aktivniji, može i da dobije zvanje gljivar, a potom i determinator.

– Ima tri termina godišnje za polaganje ispita za gljivara, i to na Iriškom vencu, Kopaoniku i Petrovcu na Mlavi ili Ćupriji. Determinator je visoko zvanje. Do sada se to polagalo na Kopaoniku i Vencu i trenutno u celoj Srbiji ima osam determinatora. Polaganje izgleda tako što najpre društvo pripremi svog člana, postoje uybenici iz kojih se uči i vade pitanja za test. Ispit se sastoji iz pismenog testa, usmenog iz prepoznavanja gljiva na fotografijama, dok za determinatora postoji i praktični ispit iz mikroskopiranja gljiva, jer se one ne mogu uvek prepoznati makroskopski, po morfološkim karakteristikama – objašnjava Momčilo Daljev, koji je i sam determinator. 

 Kristina Bugarski