(FOTO, VIDEO) TVOJA REČ: MARIJANA KARAN (21) I TAMARA MIJAILOVIĆ (30) – VATROGASCI I mi uzimamo mlaz i idemo prve

Njih dve su stava da se o vatrogastvu treba češće pričati i od malih nogu, što Vatrogasni savez grada Novog Sad u proteklom periodu intenzivnije i radi, obilazeći vrtiće i osnovne škole. Međutim, biti žena u ulozi vatrogasca znači dvostruku bitku – jednu protiv vatrenog neprijatelja, a drugu protiv usađene predrasude da taj poziv nije za njih. Inače, u operativnim jedinicama svih Dobrovoljnih vatrogasnih društava na teritoriji Grada Novog Sada trenutno su 84 žene!

Marijana: Član sam DVD-a od svoje četvrte godine. Tad sam bila najmlađa. Prošle godine sam položila ispit za operativnu jedinicu i bila sam nedavno u Bangladešu na prvoj intervenciji. Budući da sam to izabrala za životni poziv, bila je to dobra priprema. Primljena sam sada u vatrogasnu brigadu, treba u septembru da krenem na obuku i nadam se da ću ostati pri tome. Volim svima da pomognem, volim akciju, da se nešto dešava, to mi je privlačno. U ovome sam se pronašla. Mene je deda upisao kad sam imala četiri godine u DVD Kać. Dopalo mi se, išla sam i u srednju školu za to, završila sam kao tehničar zaštite od požara, upisala sam i zaštitu od katastrofalnih događaja i požara u Beogradu na Akademiji tehničkih strukovnih studija.

Tamara: U mojoj porodici se niko nije ovim bavio, čak su bili i malo protiv toga. Kad je došlo vreme da se upisuje fakultet i da se izabere neki poziv, upisala sam civilnu zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama na Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Onda sam gledala da svoje slobodno vreme iskoristim kako treba i tako sam slučajno naišla na DVD Petrovaradin. Osam godina sam već u tom Društvu, položila sam ispit za operativnu jedinicu, izlazim na intervencije.

Ženska ekipa Dobrovoljnog vatrogasnog društva "Petrovaradin" pic.twitter.com/gem4r8HDzb
— Dnevnik online (@DnevnikNS) May 16, 2024

Kako izgleda taj momenat kada vam zazvoni telefon i znate šta vas čeka?

Tamara: Adrenalin je jako velik i osećaj je jako lep, iskreno, iako to nije baš lepa situacija. Ali prvo što pomislim, pošto imam ćerkicu od tri i po godine, da li neko može da je pričuva u tom momentu. Prvenstveno gledam da se odazovem na aplikaciju i tražim gde su mi ključevi. Taj adrenalin krene čim telefon zazvoni, srce brže kuca.

Koja su vaša zaduženja na terenu? Jesu li ista kao i za muške ili vas poštede jer ste cure?

Tamara: Imamo identična zaduženja. Kod nas je jedino bitno da se sluša akcija, da se sluša komandir, ne može ništa da se radi na svoju ruku, ali nema podela na muško i žensko zaduženje. Mi smo na operativnoim vežbama naučile da radimo sve. Jedino što nama naše kolege nekad ustupaju lakše poslove, što je okej. Ali i mi uzimamo mlaz i idemo prve. Nema ono – ti si žensko, ti ćeš da stojiš i odvrćeš ventil.

Kako okolina doživljava ženu u ulozi vatrogasca?

Tamara: Pa, postoje dve podeljene strane. S jedne je oduševljenje, a s druge – zašto to radimo? Ili, kao, imaš kod kuće dete, porodicu, treba time da se baviš, zar nisi to prevazišla?

Vi koje ste se odlučile za ovaj poziv vodite dve bitke – jednu protiv nezgoda, a drugu protiv predrasuda.

Tamara: Iskreno, više ništa nikome ne dokazujem. Ovo je moja strašna želja i volja, ljudi znaju da ja od toga neću odustati. Imam neki svoj cilj, ostvarujem svoje želje i ne vredi se više dokazivati.

Marijana: Nemam taj problem jer imam podršku svojih najbližih i nemam osećaj da radim nešto pogrešno. Izabrala sam lep poziv i nemam potrebu da se obazirem na bilo kakve predrasude.

Tamara: Mislim da bi svet bio mnogo lepši kada bi ljudi izabrali da svoje slobodno vreme posvete bilo kakvom humanitarnom radu. Ali kod ljudi, sve što nije plaćeno, gledaju da nemaju vremena za to. Isto je i sa dobrovoljnim vatrogastvom, problem je kad shvate da nije plaćeno.

Kako onda motivisati decu i mlade da krenu vašim stopama?

Marijana: Kad sam bila mala, bilo mi je jako lepo u Društvu, volela sam da idem na sva dešavanja, takmičenja, vežbe, prosto to je isto kao da dete trenira karate, fudbal... Samo ga treba zainteresovati za neke stvari. Polazi to i od kuće, da se dete nauči da je to lepo i da zna da treba da pomogne nekome na ulici. Onda će ono vremenom graditi svoju svest i samo se priključiti nekom humanitarnom radu.

Tamara: Mi imamo jako lep program, u okviru kog posećujemo vrtiće i deci pokazujemo vozilo i opremu, ali koliko su oni fascinirani kad nas vide pokazuje i situacija kada mi je devojčica trećeg razreda pritrčala, zagrlila me i rekla – ja tebe znam, ti si nama dolazila u vrtić! To jeste neka vrsta sporta i besplatan je, ali nije dovoljno popularizovan. Treba se i edukovati što se tiče prve pomoći i reagovanja u bilo kojoj situaciji, naročito kada je reč o požaru jer dosta mladih nema pojma šta treba da rade u slučaju da se nešto desi, što su osnovne stvari, kao opšta kultura.

Marijana: Često čujem da neko ni ne zna broj vatrogasne službe. Mislim da treba više o tome da se razgovara i da se uvede u vrtiće i škole kao obavezno. Deca će to zapamtiti.

Lea Radlovački