Еликсир младости последње „Савине девојчице”

„Ово је Зора Вуксан, једина преживела од деце коју је сликао Сава Шумановић!”, поверила ми је Весна Буројевић, управница ове јединствене галерије, жена чија се посвећеност послу и љубав према човеку о чијој уметничкој заоставштини брине - ретко среће.

„Хајде да урадимо интервју са бака Зором”, рекао ми је колега Хаџа, „Дневников” фотограф који је видео Зорину слику након што сам је поделио на Инстаграму.

Пар дана касније, звонимо на интерфон зграде на новосадском Лиману, дочекује нас Марија, бака Зорина снаха, а уз њу стоји жена која, чини се, не може да има више од седамдесет година. „Ја сам Зора Вуксан, удато Ердељан!”, представља нам се 90-годишња старица која изгледа најмање двадесет година млађе од својих вршњакиња.

„Сава је углавном сликао децу из свог комшилука. Он је становао у Доњем шору а ми смо живели у Црквеном шору, то су две паралелне улице. Те 1939. Сава је једног дана дошао у мој разред и замолио учитељицу да му дозволи да одабере неколико девојчица које би сликао. Јелена Медановић, Нада Гођовански и ја смо се одмах одазвале и отишле на његову терасу где смо позирале!”, сећа се бака Зора сваког детаља. Савина мајка Персида је увек била ту и частила децу бомбонама и чајем.

Славни уметник је прво радио скице у боји, по два примерка, један би задржао за себе а други је давао девојчицама, својим моделима, за успомену. Након тога је на основу тих скица правио слику са уљаним бојама. „Кад смо изашле из његове куће, ми смо скице поцепале! Дечије непромишљене главице нису разумеле шта је то!”.

Две године касније почео је рат и Шид је припао квислиншкој Независној држави Хрватској. На Велику Госпојину 1942, усташе су упале у куће 120 Срба у Шиду и одвеле их у непознатом правцу. Међу њима су били Сава Шумановић и Зорин отац.

„Прескочили су капију, ушли у кућу, упали у спаваћу собу, пробудили нас и наредили оцу: ‘У име закона, руке у вис, предај се!’. Одвели су га. Мајка, сестра и ја смо плакали! Та ноћи смо га последњи пут виделе!”, сећа се бака Зора момента када јој је сурово прекинуто срећно детињство. Два дана касније, сви су убијени у Сремској Митровици и бачени у заједничку гробницу. До краја рата породице одведених, па и Зорина, нису знале шта се догодило са њиховим очевима и синовима. Овај језиви усташки злочин из лета 1942. у коме је страдало 7.000 Срба у Срему - после рата је, за разлику од Рације у Бачкој коју су починили Мађари - у име братства и јединства - гурнут под тепих и заташкан.

„Године 1943. комшија Хрват нам је рекао да се склонимо јер су сада на реду породице. Моја мама и петнаестогодишња сестра су тада отишле у партизане а мене су склонили код ујака у Шаренград и ту сам дочекала крај рата! Сестра је рањена кроз груди у борбама!”, наставља причу Бака Зора.

Године 2008, 69 година од настанка слика из циклуса „Дечији портети”, син, снаха и унука бака Зоре враћали су се са зимовања и на радију чули причу о изложби дечијих портрета у галерији у Шиду. Син се тада сетио маминих сећања о томе да је њу и њену сестру као девојчице сликао славни Сава Шумановић. „Неколико пута сам посетила галерију током седамдесетих и осамдесетих али нисам имала појма о томе да се у колекцији налази и мој слика! Када смо 2008. отишли у галерију - сачекао ме је каталог на коме сам на насловној страни била ја! Тада сам први пут видела мој портрет!”, прича бака Зора а мени се намеће асоцијација са сценом из филма „Титаник”.

Зорина снаха замолила је пре неколико година Весну Буројевић да направи репродукцију слике и поклонили су јој је за рођендан. Она данас краси зид бака Зориног стана.

Очева смрт није била последњи трагичан догађај у Зорином животу. Веома млада са двоје мале деце остаје без мужа који је погинуо у саобраћајној несрећи. Њена ћерка, чувена новосадска докторка Ердељан, умрла је и оставила за собом сина са Дауновим синдромом о којем се 90-годишња бака Зора данас брине. Питам је како је успела да преживи све то што јој се у животу догодило и да при томе брине о унуку са посебним потребама и изгледа двадесет година млађе од своје генерације. „Рад! Само рад! Кад год ми је било тешко, ја сам узела нешто да радим! Ако су прозори потпуно чисти, ја узмем поново да их чистим! Не допуштам да ми мисли и сећања донесу бол!”, декламује своју верзију чувеног Ракићевог стиха - „Кад срце запишти мисао је крива!”

Роберт Чобан