Др Лепранс: Трансплантација срца и даље најбоља опција

трансплантацију срца у свету, али и за третман срчане инсуфицијенције асистираном механичком циркулацијом. Његова, као испецијалност болнице коју однедавно води, јесте развој и уградња свих типова вештачких левих и десних комора, тоталног вештачког срца... Кардиохирург светског гласа био је гост Института за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици, где је пре два дана са директором Института за кардиоваскуларне болести др Александром Реyеком потписао протокол о сарадњи, који подразумева одлазак наших стручњака у болницу Питије Салпетрије на обуку, као и долазак француских доктора који ће организовати семинаре и предавања за студенте и докторе Института, али и Медицинског факултета у Новом Саду.

Др Лепранс, од сада гостујући професор Медицинског факултета, за докторе и студенте медицине одржао је стручно предавање, посвећено представљању система механичке циркулаторне потпоре, као и развоју ове гране науке која иде од пуког спасавања живота до апарата који ће подићи њихов квалитет живота.

ЕКМО систем (Еџтрацорпореал Мембране Оџџгенатион) представља циркулаторну подршку која се користи у хитним случајевима код пацијената код великог кардиогеничног шока (где срце једва да ради) и којима прети блиска смрт. Овај систем развијен је из кардиопулмонарног бајпаса који се користи код операција на отвореном срцу и брзо и лако се уграђује на лицу места.

– Наш ЕКМО систем дизајниран је тако да омогућује уградњу без одласка у операциону салу. То не само да штеди време, већ и у многоме повећава шансе за преживљавање оваквих пацијената, јер се њиме њихово стање прво стабилизује, а тек потом се преноси у операциону салу – каже др Лепранс. – Интервенција је мање инвазивна, а овај систем даје шансу пацијентима да преживе до планиране операције, било да је то уградња неке од срчаних пумпи, вештачког срца или трансплантација. Не треба заборавити и да ови системи коштају вишеструко мање од великих апарата кардиопулмонарног бајпаса, као и да су лако преносиви.

Како каже, све време треба имати на уму да би без ових апарата проценат преживљавања пацијента био нула, а да је, захваљујући развоју механичке циркулаторне потпоре проценат преживљавања скочио на скоро 30 одсто, иако проценте не треба посматрати једнострано, јер у многоме зависе од дужине ношења апарата, као и од даље оперативне судбине.

Професор Паскал Лепранс докторирао је електронско инжењерство на Националном политехничком институту у Тулузу и предано ради на развоју апарата за кардиопотпору, као и на унапређењу вештачког срца, али истиче да је, кад је у могућности, први избор сваког кардиохирурга срце донора.

– Трансплантациони систем за нас је и даље најбоља опција – каже доктор Лапранс. – Нажалост, наставља се тужан светски тренд смањивања броја донора, док се истовремено број људи којима је потребно ново срце значајно повећава, пре свега захваљујући општем продужењу животног века. Овај проблем посебно је изражен у Сједињеним Америчким Државама и на лекарима и надлежнима је да га анализирају и покушају да реше.

Потврда ових речи је и податак да на срце тренутно чека скоро стотину хиљада људи у Европи и САД. Еуротрансплант програм намењен је управо решавању овог проблема, али су медицинари скептични.

- Лично, не сматрам да је Еуротрансплант добро решење, јер се показао прегломазним и неефикасним. Француска од 2004. има сопствени систем и сада ради на томе да прошири круг донора, тако да нема старосног ограничења. На пример, желели бисмо да створимо атмосферу у којој ће седамдесетогодишњи донор поклонити своје срце седамдесетогодишњаку. Тако би се повећао број трансплантација, које наша болница уради око 80 годишње. То јесте далеко највише у Француској, али је и још увек сувише мало, те су листе чекања и даље дуге.

Др Паскал Лепранс на челу је једног од најбољих кардиолошких центара у свету, нарочито када је у питању развој различитих модалитета механичке циркулаторне потпоре.

- Сваки доктор који ради у нашем центру за успех у развоју науке и рад са пацијентима, осим личног ангажовања и постигнућа, може да захвали нашој управи, која се брине да нам обезбеди новац за развој апарата, али и да нам организује учешће на научним скуповима, развијање научног рада и преношење знања широм света – каже др Лепранс. – Јер, ширење знања наш је велики задатак. Радимо на томе да, боравећи неколико дана у неким центрима попут вашег, успоставимо стручне контакте и разменимо знања и искуства. Свака посета неком центру за нас је прилика да се упознамо с изазовима који се намећу у савременој кардиохирургији, у зависности од околности на које лекари не могу да утичу. То нам даје прилику да у развоју апарата водимо рачуна о свим аспектима и могућим начинима њихове примене, како би нашли пут до сваког пацијента.

Ивана Вујанов