ДР ГОРДАНА СТАНКОВ О ДИДАКТИЦИ МАТЕМАТИКЕ Матиш уз игру

Управо зато разговарамо са Новокнежевчанком др Горданом Станков. Др Станков је предавала дидактику на Учитељском факултету у Будимпешти, а пре тога је дуги низ година радила у Српској гимназији и основној школи „Никола Тесла” у Будимпешти, тако да има искуство рада и са млађим узрастима, а њен професорски позив утицао је да област на докторским студијама из математике буде управо дидактика.

– За унапређење наставе и за превазилажење проблема при учењу математике наставницима помажу резултати научних истраживања из дидактике математике. Ова релативно млада научна дисциплина се брзо развија и има све већи значај. Доказано је да се најефикасније учење постиже кроз структуирану игру и путем истраживања. Свака особа ствара своје математичке појмове сама. Ми јој у томе можемо помоћи креирајући најбоље могуће услове за учење. 

Имали сте прилике да учите и предајете и у Србији и у Мађарској. Какво је ваше искуство?

– Када сам радила као професор математике од 5. до 12. разреда у српској основној школи и гимназији „Никола Тесла” у Будимпешти, приметила сам да моји ђаци на матури (после четвртог разреда гимназије) имају најлошије резултате из алгебре. То ме је подстакло да се наставом алгебре, нарочито учењем њених основних појмова, посебно позабавим. Уписала сам докторске студије дидактике математике. За време тих студија била сам на усавршавањима на универзитетима у Салзбургу и Бристолу. Дидактика ми је помогла да веома унапредим своју наставу, па су моји ђаци били 6. на тестовима у држави, што је успех, јер је то обична школа са четири часа математике недељно, у односу на специјалне и математичке гимназије, где се том предмету посвећује много више пажње и времена.

Кажете да сте уписали докторске студије из дидактике математике, овде или у Мађарској?

– У Мађарској. Имала сам срећу да ми је ментор на докторским студијама био шеф катедре наставе методике на ПМФ-у универзитета ЕЛТЕ професор Андраш Амбруш, тренутно најпризнатији дидактичар математике у Мађарској. Чланови ове катедре су ме изванредно прихватили. У почетку сам само посматрала са каквом преданошћу и умећем раде, читала препоручену литературу и недељно се консултовала два сата са професором. Временом сам и сама почела да успешно анализирам рад ђака, схватала зашто не разумеју неке појмове и примењујући дидактичке принципе креирала свој наставни приступ и одговарајућа наставна средства помоћу којих су деца кроз игру, с лакоћом, научила градиво.

Колико вам је помогло ваше универзитетско знање стечено у Новом Саду?

– Морам истаћи да је успешности мога доктората допринело широко математичко образовање стечено на новосадском Природно-математичком факултету и начин размишљања који се развио током школовања у Србији. Напоменула бих да у Европској унији будући професори математике уче далеко мање математике него код нас. Као резултат овога на одбрани доктората добила сам најбољу оцену и понуду за посао на Учитељском факултету у Будимпешти од председнице комисије професорке Јулиане Сендреи. На том послу сам се у звању адјунктуша (одговара нашем доценту) бавила припремом будућих васпитачица и учитељица за предавање малој деци предшколског и нижих разреда школског узраста.

Где сада предајете и чиме се бавите?

– Сада предајем математику на Високој техничкој школи струковних студија у Суботици. Подстакнуте тешкоћама у учењу наших студената, професорица Ђурђица Такач са ПМФ-а у Новом Саду и ја, смо развиле веома успешан наставни методски приступ где студенти за учење појмова из Анализе 1 користе софтвер ГеоГебру. Уједно сам укључена у рад докторске школе дидактике математике у Мађарској и то ми представља право задовољство.

Како код куће можемо да помогнемо деци у учењу математике?

– Кључно је да се играмо са децом и да учење и утврђивање градива буде спонтано и уграђено у свакодневне активности. Можемо док шетамо да бројимо унапред, уназад, по два, по три (3, 6, 9, 12, 15…) да би деца касније лакше научила таблицу множења. Можемо и да поредимо облике кровова, кућа и зграда поред којих пролазимо, да би уочила разлике међу геометријским фигурама. Треба да играмо таблић са децом да би вежбала сабирање. Да би се вежбало рачунање могу се истовремено бацати коцкице и са добијеним бројевима могу се изводити математичке операције. Сви играчи рачунају, а побеђује онај ко добије највеће решење (или најмање). Могу се рачунати задаци слични онима у квизу „Слагалица”. После посете продавници или банци се може вежбати процентни рачун. Децу треба подстицати да доносе закључке на основу својих искустава. На пример, када деца мере различитим мерним јединицама нека пореде те јединице и добијене мерне бројеве. Треба деци дозволити да играју шах и сличне игре где имамо објекте и правила рада с њима, што је слично са математичким теоријама. Код доношења ма каквих одлука треба тражити од деце да износе аргументе. Старију децу треба учити да користе литературу да разумеју текст, да одвајају битно од небитног и доносе закључке. На интернету има много корисног садржаја, треба га користити – саветује др Гордана Станков.

Пандемија вируса корона нас је натерала да мењамо своје навике. Тако се збило и са школом. Какав је ваш став о учењу математике онлајн?

– Принуђени смо да се прилагођавамо овој ванредној ситуацији: свако учење је боље од неучења. Незаменљив је непосредан контакт не само с наставником, него и с другарицама и друговима (колегама и колегиницама), јер се кроз непосредну активну интеракцију најлакше учи. Наравно, старијим је много лакше него малишанима, али и студенти једва чекају почетак наставе у учионици. Пребродили смо ми и бомбардовање, па ипак наши стручњаци не заостају за онима у свету. Ово ће да прође, а дотле морамо издржати и радити на себи колико год је то могуће.

Да ли бисте нам објаснили зашто је математика важан предмет у школама?

– Математика је на читавом свету обавезан предмет у школама и на великом броју високошколских установа јер развија интелектуалне способности као што су логичко и аналитичко размишљање, индуктивно и дедуктивно закључивање, способност решавања проблема, креативност, способност комуникације и употребе симбола. Уколико су интелектуалне способности појединаца веће, биће веће и њихово знање и читаво друштво које се ослања на то знање биће развијеније и успешније. Такође, у школи стичемо основну математичку писмености која нам је свима неопходна у свакодневном животу. Знање математике је потребно у даљем стручном образовању и раду људи различитих професија. Мислим да је веома важно да математика може бити извор забаве, разоноде и среће за оне који се њом баве.

Колико је битан однос ђака и наставника, односно професора математике?

– Професори математике су изабрали овај позив, јер воле математику и желе да омогуће својим ђацима да и они упознају тај чаробни свет, да осете његове неограничене могућности и бенефите и да уживају у њему. Резултат рада професора се огледа у томе колико је његов ђак напредовао. Уколико се уместо развоја код ђака јави досада или страх, а не задовољство, наставник ће за тог ђака да креира њему прилагођен наставни приступ. То зовемо: индивидуализација наставе.

Марина Јабланов Стојановић