Dnevnik u selu neobičnog naziva – Bački Gračac

– U selu imamo oko 300 praznih kuća, od kojih je dvadesetak pred urušavanjem – kaže nam sekretar mesne zajednice Bački Gračac Jovan Zorić. – Najveći problem je što svaka ta kuća ima više vlasnika koji ne mogu da se dogovore šta je čije. Ima jedna kuća za koju je vlasnik, kada smo gradili pravoslavnu crkvu i birali odgovarajuću lokaciju, tražio 30.000 evra, a ona je i tad bila u lošem stanju kao i danas, možda je imala samo dva crepa više na krovu. Tu su svi razgovori bili završeni.

Boljka je što takvi objekti ugrožavaju bezbednost meštana koji tuda prolaze, ali vrednost mašinskih radova za saniranje je veća od vrednosti samih kuća, pa se nikome ni ne isplati da se time bavi.

– Imamo dosta samaca koji žive u kućama i svaki odlazak, svaki smrtni slučaj, podrazumeva ključ u bravu – pojašnjava Zorić. – Znate, kod nas je starosna struktura takva da je prosek 60 godina. Kod nas godišnje bude jedno venčanje, nekad ni toliko, a umre nam do 150 ljudi.

Lošu demografsku sliku posebno pojačava i činjenica da lokalnu osmoletku, čiji je kapacitet 1.480 đaka, pohađa svega stotinak učenika!

– Sigurno niste znali, ali naša osnovna škola je nekad delom bila manastir, to se vidi po svodovima i izrezbarenim detaljima, da bi se kasnije dogradio još jedan deo. Kad budemo ostali bez đaka, pitanje je šta će se desiti s tako lepim i velikim prostorom. A u šta drugo da se pretvori, nego u starački dom? – kaže naš sagovornik, tužan što njegovo selo već uveliko gubi sjaj po kojem ga najradije pamti.

Međutim, oni koji su se odlučili da ostanu u svom mestu iz bilo kojeg razloga, imaju priliku da rade u obližnjoj firmi „Magna” ili u seoskoj Zemljoradničkoj zadruzi koja je, po rečima sekretara MZ, i te kako za primer.

– Naša zadruga ima oko 3.000 hektara zemlje i neki plan im je da imaju 60 radnika koji će tu površinu obrađivati mehanizacijom koju su doveli do savršenstva – navodi Zorić. – Moram spomenuti direktora Zvonka Banjeglava, jednog od retkih koji su uspeli da zadrže i održe zadrugu. Ipak, kad se setim, ta Zadruga je nekad bila majka sela. Zapošljavala je dosta fizičke snage, a bilo je i povrtarenja.

Ta poljoprivredna grana je na izdisaju, kao i stočarstvo, dok ratari uzgajaju najviše pšenicu, kukuruz i soju, i to u okviru desetak većih poljoprivrednih gazdinstava. A ostali... pa, odlaze kud stignu...

– Mladi uglavnom idu za Novi Sad, Suboticu i Beograd, pa tamo i ostaju, a imamo i one koji na tri meseca odlaze u Austriju, Nemačku i Švedsku, pa se vrate, pa opet odu – priča nam domaćin, i dodaje da to znači da po popisu imaju oko 1.500 stanovnika u selu, a da je realno prisutno svega oko hiljadu.

Dok ih je bilo više i dok se plaćao mesni samodoprinos, Bački Gračac je napredovao. Izgrađena je vodovodna mreža s pet bunara i vodotornjem za snabdevanje i održavanje pritiska, a asfaltirali su i sve ulice. Sad im samo ostaje da, u skladu s mogućnostima, održavaju selo najbolje što mogu.

– Dok nam sedamdesetih nisu prokopali Kanal DTD, imali smo problem s podzemnim vodama i poplavama. Međutim, sad smo okruženi odvodnim kanalima, kako nijedno selo u opštini nije opasano – veli Jovan Zorić.

Kad je reč o gasu, mreža je prošla kroz celo selo i trenutno je priključeno petnaestak domaćinstava, i to u okviru pilot-postrojenja, a očekuje se da će naredne godine biti još više zainteresovanih.

Onoliko koliko o ljudima zna taksista u gradu, toliko zna i prodavac na kiosku u selu! S tim se slaže i vlasnik trafike u Bačkom Gračacu Robert Dukić, koji, razume se, nije želeo da otkriva nikakve „sočne” detalje, ali ono što nam je rekao je svakako mnogo važnije od bilo kakvih seoskih tračeva.

– Stiže mi i „Dnevnik”, stižu sve novine – kaže prodavac, a mi smo iskoristili priliku da mu povećamo pazar makar za jedan primerak našeg lista. – Sve je manje posla, ali uspevam jer radim sam i radim mnogo. Bio sam na godišnjem odmoru nedelju dana i ljudi su poludeli, ne mogu da žive bez trafike, navikli su. Ujutru mi dolaze uglavnom stariji meštani, a uveče su tu mlađi kupci.

Da bi oživeli Bački Gračac, mesna zajednica je s meštanima pre dve godine počela da preuređuje jezero na kraju sela. U planu je da naredne kupališne sezone bude svečano otvaranje, a ako sve bude u redu, biće to veliki uspeh, ne samo za samo mesto već i za celu opštinu.

– Imamo nekoliko jezera, ali smo se aktivirali na adaptaciji jednog – kaže sekretar Zorić. – To su, u stvari, uvale koje su nastale kad su Nemci nekad pravili zemljane kuće. U svakom slučaju, jedno smo produbili i od njega napravili kupalište. Mnogi volonteri su učestvovali u tome i uložili svoje slobodno vreme. Imamo odbojkaško igralište na pesku, dečje igralište, mol... A kapacitet će biti i za hiljadu kupača!

Lea Radlovački