„Дневник” у посети одмаралишту Црвеног крста Војводине на Вршачком брегу: Одмор у дечјем кампу заувек се памти

Средином августа последња група малишана, тачније њих 56 из целе Војводине, боравило је на брду изнад Вршца, а судећи према речима и утисцима тих основношколаца, прво одвајање од куће и својих родитеља заувек ће памтити.

- Све ово је дивно искуство, сви смо заједно и лепо се дружимо, имамо прилику да се упознамо, а шетње су најлепше - усхићена је тринаестогодишња Милица Савић звана Милча, Милчаја, Мица, из Честерега, и каже да зна да изгледа као да је средњошколка али ће тек сад у седми разред. - Најинтересантнији су дечаци! Шалим се... Шетње су биле најбоље. Толико одморите мозак, нећете погрешити где год да закорачите! Мислим, кад идемо узбрдо и низбрдо, што је логично јер смо на брегу, не осећам бол, одморим мозак и душу. Да ли ћутим док шетам?! Ја певам!

Причљива и талентована Мица, која је део дуа Мара-Мица заједно са Маријом Кнежевић (12) из Банатског Карађорђева, сећаће се Вршачког брега и по одржаним концертима у дневном боравку одмаралишта.

Сви имају потребу за игром и пажњом

Осим деце која су из социјално угрожених породица, у одмаралишту на Вршачком брегу боравила су и награђивана деца која сарађују са Црвеним крстом. Спајање различитих „позадина” доприносе томе да уче једни од другиј и усвајају одређене социјалне вештине.

- Сва деца генерално имају потребу за игром и дружењем, као и потребу за пажњом, бригом и уважавањем - објашњава васпитач и волонтер-сарадник Црвеног крста Војводине Мирела Кљајић. - Чини ми се да многа деца остају непримећена у смислу неких талената, а ми им то истакнемо и охрабримо их да се развијају у том правцу. Битно је да њихово самопоштовање подигнемо на виши ниво. Нека деца су повучена, суздржана, а кад их оснажимо, пријатније се осећају.

Комуникација је битна вештина коју сва деца треба да усвоје, те су и радионице биле највише фокусиране на њу. Подстицање социјалних вештина, прихватање различитости, развијање толеранције, развијање вештина за превазилажење конфликата, само су неке од обрађених тема, а како каже Кљајић, најлепши је осећај кад малишани одлазе кући а васпитачи виде да су нешто постигли са њима. Зато и желе да организацију Црвеног крста најпре памте по камповима и дружењима, а не по оброцима из Народних кухиња.

- Ми смо бенд „Мара-Мица” и певамо баш све, турбо-фолк - каже Милица и крене да пева „Апсолутно мој си број”, док Мара наставља „апсолутно ја сам твој”, па настављају заједно „генијалан ми смо спој”. - Ми се толико обожавамо. И јако смо хиперактивни и хоћемо и ноћу да идемо једни код других.

И док су Мара-Мица више окренуте забави са шире масе, Вршчанин Миодраг Лазар Вукашиновић (12) је будући оперски певач који се убацује на Миличину жељу да ајцају и ноћу: „Кад каже ’ми’, заправо мисли на себе.”

- Дошли смо да се одморимо од учења - најважније је том уметнику у настајању. - Лепо ми је овде. Иако сам из Вршца, сад сам обилазио места на која никад нисам био, као што је црква светог Теодора. Иначе ми је лудо и незаборавно са овим „женама”.

Како нам Марија каже, нека деца из њене школе нису желела да дођу на Вршачки брег, али ће им она по повратку испричати како јој је било и сигурно ће схватити да су погрешили.

Осим шале и разбибриге, малишани су сваки дан имали план и програм испуњен радионицама, излетима, дружењима. Иако им учење знаковног језика није деловало компликовано, кажу да им споразумевање на матерњем није увек ишло од руке... Такође, правили су и наруквице, букмаркере, хватаче снова, цвеће, причали су о животу...

- Ја бих могла да будем она новинарка која све показује на знаковном језику - уверена је Мица која се, истина, није испрва снашла у томе, али је зато врхунски интонирала уводну шпицу информативне емисије Дневник, информисавши нас да обожава жеге и врућинчине и да је најбитнија „вода, вода и само вода, јер се не сме дехидрирати”.

Л. Радловачки