Дивови српске медицине, од Батута до Раде Симоновића

Мада, никад се не зна... Како било, ни Сомбор није мимо света и иако, за сада, одолева пошасти вирулентног напасника, његови лекари и сестрице у стању су приправности, следећи завештање својих prеthodnika, од којих су многи били прави дивови српске медицине.

Тако је и један од њих, најчешће помињан, Милан Јовановић-Батут, мада рођени Сремац, службовао у сомборском шпиталу, prеthodеći једном другом регионалном земљаку, такође Сремцу, Радивоју Симоновићу, који је највећи део лекарске каријере провео на западу Бачке из које је, не само попут свог prеthodnika Батута, радио на пословима здравственог просвећивања него и националног ослобођења, при томе аргатујући на широком пољу етнографије, географије и морфологије јужнословенских простора што му је обезбедило назив „Српски Русо“. Али то је већ нека друга прича...

Милан Јовановић-Батут, чије име данас носи Институт за јавно здравље Републике Србије у Сомбор је дошао по окончању студија медицине, па се може рећи да је те 1878.године овде и започео своју лекарску праксу, службујући у тадашњој болници на Апатинском путу, а у време садашње тек доста руинирано Одељење неурологије и неуропсихијатрије регионалне Опште болнице „Др Радивој Симоновић“. По ширем друштвеном раду и тада се видело да ће овај младац израсти у капиталну личност света медицине, пошто је (раније објавивши књигу „Здравље за напредак наше деце“ у издању Матице српске) већ тада, управо у Сомбору, покренуо знаменити часопис „Здравље“ у чијем је заглављу стајало да је у питању „Лист за лекарску поуку народу“, што указује да је веома рано у свом стручном раду препознао значај здравственог просвећивања народа као опште добро. Десето дете многобројне породице која порекло „вуче“ из краја између Пирота и Софије, на крштењу назван Михаил, Батут је рођен 1847. године у Сремској Митровици, где је и завршио основну школу, да би гимназијско школовање наставио у Панчеву и Сремским Карловцима, након чега започиње студије медицине у Бечу 1867. године, а знање продубљује код чувених научника као што је патолог Рокитански, хирург Билрот, интерниста Шкода и многи други. Из Сомбора одлази за Црну Гору, где је неко време радио и као лични лекар  књаза Николе, чиме је prеthodio једном другом доктору Симоновићу, игром случаја Светиславу, рођеном брату оног сомборског, Радивоја. Након повратка у Србију као стипендиста српске владе, захваљујући далековидости др Владана Ђорђевића, тадашњег начелника Санитета одлази на усавршавање у познате медицинске центре у Европи као што су Минхен, Берлин, Лондон и Париз где се усавршава из бактериологије и хигијене, што му је омогућило да се током свог стручног усавршавања сусреће са врхунским стручњацима из појединих области медицине, са њима сарађује, а међу њима су Петенхофер оснивач модерне хигијене на Медицинском факултету у Минхену, бактериолог Роберт Кох и Лефлер, руски научник Бубнов, Мечников који је радио код Луја Пастера, учио је у Листеровом Институту у Лондону... Био је ожењен, али се о његовом породичном животу мало зна. Није се бавио политиком, нити је био припадник било које странке, пошто је запажао опасност од мерења вредности по партијским бојама и партијској делатности.

Као родоначелник хигијене и превентивне медицине, један је од највећих лекара и хуманиста у новијој историји Србије, успоставио је савремену медицину у држави и основао Медицински факултет у Београду. Његов највећи напор био је усмерен ка унапређењу народног здравља кроз примену превентивних мера у читавом друштву, али и ка увођењу хигијене, превентивне и социјалне медицине у студије медицине и у клиничку праксу. Препознао је колико могу да буду опасни по здравље људи неки производи, често названи лековима, које рекламирају необразоване особе, нарочито у срединама у којима у којима је недовољна здравствена просвећеност.

Звучи познато?

Милић Миљеновић