ДИГИТАЛИЗАЦИЈА МОЗГА Марина Токин: Баланс између табле и таблета

Пре свега Марина је супруга, мама и одељењски старешина која се труди да приватно, али професионално пронађе савршен баланс између класичне методе наставе и дигиталних технологија које су донеле пуно тога доброг, али и неке нове проблеме у развоју деце и начину усвајања знања.

- Поента је да нађем праву меру и да једнако користим дигиталне технологије као и зелену таблу и креду и моју живу реч јер као што деца нису имуна на лепоту и уметност, нису ни на знање. Њих фасцинира знање и то што деведесет посто ствари одрецитујем или цитирам на часу. Видим да их највише увлачим у причу културолошки. Кад анализирамо неки текст, трудим се да дотакнем све што могу да захватим, да ли је то уметност тог времена, неки историјски тренутак или храна одређеног поднебља, или језик....и то је тај тренутак кад се шири магија – вешто нас уводи у причу Марина Токин, магистар књижевних наука.  

Какав је утицај дигиталне технологије на когнитивне способности  и генерално развој деце?

- Више од петнаест година предајем српски језик и књижевност ученицима од петог до осмог разреда основне школе. Током школске године са њима се виђам готово свакодневно јер мој предмет имају четири или пет пута недељно. Због саме природе предмета доста комуницирамо и могу да кажем да су разлике међу генерацијама огромне, а да се промене могу уочити и ако посматрамо развој једне генерације ђака у периоду од четири године. Што су деца старија, све више користе дигиталну технологију у различитим видовима. Утицај је очигледан и код нових генерација ђака, огледа се првенствено у паду пажње и концентрације, већем степену незаинтересованости, у немогућности издвајања релевантних података, недостатку мотивације за рад (уколико нису укључени и неки додатни аудио-визуелни стимуланси)…

Деца су у свом виртуелном свету навикла на брз проток кратких информација на којима се врло кратко задржавају, на слику која замењује текст и сада то очекују и од школе, приступајући настави на исти такав начин. То доводи до проблема у учењу и самом праћењу наставе. Резултат је мали број речи које користе, репродукција голих података и нека нова врста „краткорочног памћења“. Као последица незаинтересованости ученика и одсуства жеље да се прати рад на часу појављује се и ремећење дисциплине.

Недавно сам водила децу у Галерију Матице српске на фантастичну изложбу која је прилагођена њима - „Ђура Јакшић, између мита и стварности“. Ишли су ученици ВИ2 које сам prеthodno припремила за ову изложбу. Прво смо на часу читали и анализирали програмом обавезну Ђурину песму „Вече“ и одгледали ТВ емисију посвећену Ђури („Квадратура круга“) коју сам им прилагодила избацивши делове који нису за њихов узраст. Тек након тога смо ишли у Галерију где смо имали стручно вођење прилагођено њиховом узрасту које је почело интерактивно, тако да су их привукле савремене технологије. Нпр. имали су таблет на коме су увећавали дела. На крају се све завршило анализом уметничког дела и све и једног детаља, а они су били потпуно заинтересовани. Да је то био први корак ничега од овог не би било. Деца су била одушевљена али и родитељи мојом иницијативом. Није истина да им се не свиђају позориште, библиотека, музеј, њима је то само непознаница која им се свиди када је на прави начин упознају. Дакле, ниједно дете није имуно на лепоту, на уметност, они сви изузетно реагују на то само кад их увучемо у ту причу. 

Деца у петом разреду све више пишу ошишаном латиницм, оном без кукица и цртица, каква се користи у дигиталној комуникацији.

- То није проблем само петог разреда, заправо како иду у више разреде, све више пишу ошишаном латиницом, а осим тога нпр. забораве да постоји латинично Ђ. У настави то није лако ни открити јер све писмене задатке пишу ћирилицом, па тек у неком контролном или саставу који су написали латиницом испливају на видело проблеми. Ја се шокирам кад видим DJ а они се шокирају чињеницом да постоји Ђ које су учили код учитељице али су заборавили. Користе скраћенице својствене СМС преписци јер су се навикли на језичку економију, да са што мање речи комуницирају, неретко ми нацртају и неки емотикон (смајлија за већу оцену :-Д ). Често одговарају с ДА, НЕ, МОЖДА и нема пуне реченице као одговора. Пошто је енглески свеприсутан, схватила сам да усвајају њихов правопис јер дане у недељи и сваку реч у наслову напишу великим словом. Кроз неко време не знају да пишу писаним словима, не знам да ли је то до фине моторике или због тог куцања и читања јер је све око њих исписано штампаним словима.

Да ли је вокабулар проблематичан и због чињенице да деца све мање читају?

- Има то везе с читањем али и свакодневном комуникацијом и томе како се и о чему с децом разговара. Наравно да је и књига битна и да је свеприсутна криза читања. Пошто предајем српски језик и књижевност, наравно да је и у опису мог радног места да промовишем читање и то би требало да ради сваки наставник. Имамо обавезну и изборну лектиру али они имају одступницу према наметнутом, а муче их и рокови. На почетку године им дам распоред када ћемо шта радити, као и линкове где могу да скину књигу у електронској форми, али и линкове с препричаним варијантама да знају да неће моћи да ме преваре на тај начин. Мимо класичне анализе текста дајем и тест читања којим проверим да ли су заиста прочитали књигу, а нико није имун на оцену, па већина чита.

Највише воле часове изборне лектире када свако има прво да одабере једну књигу коју презентује остатку одељења на који год жели начин, да ли да исприча или направи power поинт презентацију или плакат.... Задатак је да наведу неког из одељења да ту књигу прочита. То им је постало још забавније кад сам одлучила да све то буде такмичење, обавестила их да ће тајно гласати и да ће прва три места добити награде. Настала је еуфорија и превазишли су моја очекивања. Дела бирају сами, али им увек предложим неке књиге за њихов узраст које нису у склопу обавезне литературе. Исто тако, кад год ми остане мало времена на часу, мада је то ретко, или кад видим да нису способни да размишљају и прате час јер на следећем имају неки контролни, ја им прочитам одломак из неке књиге за који мислим да ће им се свидети и они се одмах грабе за њу. Тако да су сва деца иста, време пролази, техника се мења, породични односи, култура, друштво, али психологија детета остаје иста јер их и даље забављају и занимају исте ствари, онда је поента само у приступу, како их привући. Тешко да ће сами ићи у библиотеку и трагати за књигом али кад их намамим одломком или сликама или причом, онда то постане јагма.  

Занимљиво је да је на поменутом такмичењу победио ученик који је Јутјубер. Направио је филмић о књизи коју је презентовао и изненадио све. Иначе, он не чита лектиру баш редовно и нема сјајне оцене, али ово га је мотивисало.

Срећете ли у пракси децу која су зависна од компјутерских игрица?

- Мислим да се о случајевима зависности малолетника од дигиталне технологије у нашој средини мало зна и говори. Говорим о оним случајевима са којима се срећем у пракси. То су случајеви када дете не долази у школу или спава на часовима јер ноћима игра игрицу или не може да се одвоји од телефона на коме бесомучно прегледа интернет садржаје или се до јутра „дружи“ и ћаска са својим виртуелним пријатељима које у стварности никада није видео. Реч је о правој зависности о којој се најчешће ћути јер је родитељи доживљавају као сопствену немоћ и неуспех и последицу недовољне контроле.

Како избећи негативан ефекат дигиталних технологија у образовању?

- Поента је што их морамо научити како да трагају за релевантним подацима и да из гомиле информација извуку битно. Кад им дате реферат, њихово иницијално место с којег све покупе, са све хиперлинковима, јесте Wikipedia. Тако да морамо да их научимо која су полазна места. Ја сам мајка и моја деца су прошла или пролазе школовање и добијала су од наставника задатке без смерница. Морате им сугерисати почетно место, литературу и сајтове где могу да нађу те податке, па чак и да им покажете како да праве презентацију. Моји ђаци су ме толико запиткивали како убацујем сличице и неке ефекте у презентације да сам им на крају направила презентацију о томе како се прави презентација. Дала сам им алат у руке и била сам им модел за оно што желим да добијем од њих. Ако сам желела да читају и да оду у библиотеку, прво сам их ја водила у библиотеку и читала књиге на часу које сам prеthodno и сама прочитала.

Мада то није радна обавеза, ви децу редовно водите у музеје и позориште.

- Негде је то по мени морална обавеза. Ја успем све то да организујем на нивоу мог одељења коме сам одељењски старешена јер се бавим њима и најбоље их упознајем ван школе а и мислим да је то за њих корисно. Воле да иду у биоскоп, а све остало им се не допада, ни изложбе ни позоришта. Ја сам себи одредила мисију да обиђу све битне културне институције у Новом Саду, а некима то буде први и можда једини пут у животу. Моји ђаци прођу кроз сва новосадска позоришта, кроз све галерије и музеје, али морам постепено да их увучем у ту причу јер нису заинтересовани. Тако да им кажем да их водим у галерију па ћемо после у биоскоп или Мек. Онда се појаве они који могу само да дођу на филм, али ја на то не пристајем. Можда им одлазак у галерију не делује забавно али излазе надахнути. Никада нећу заборавити када сам са једном генерацијом ђака била у Спомен збирци Павла Бељанског. Свака од улазница, које сам им поделила тек на изласку, на себи је имала неку репродукцију. Они су се грабили ко ће коју да узме и стајали смо добрих 15 минута испред јер су се мењали улазница као некада сличица, бирајући репродукције оних слика које су им се у галерији свиделе. 

Иначе, када децу треба да водим на изложбу или представу, увек идемо градским аутобусом. Нису дужни родитељи да их довезу, него се окупимо на Новом Насељу па двојком идемо до центра. Када велика група деце уђе у аутобус, често нам се дешавало да се грађани буне или да возачи неће да нас пусте јер сматрају да треба да идемо организованим превозом. Најам аутобуса би био прескуп, а и мислим да је добро да се деца осамостале и да виде како и сама могу отићи у позориште.

Колико има адекватних изложби и представа за децу?

- Има их све више. Посебно бих похвалила рад Галерије Матице српске јер они имају прилагођене програме изложби, док са позоришним репертоаром имам проблем. Старији основци готово да немају шта да гледају у позоришту. Изашли су из Позоришта младих, где су одгледали читав репертоар, а мало је представа представа за њихов узраст или оних које обрађују класична дела, а да нису сувише модерне или провокативне. Многа деца први пут у петом разреду уђу у Српско народно позориште па ме још питају како се та институција зове иако су милион пута прошла поред ње шетајући центром. За одлазак у позориште децу треба припремити, а већина родитеља то није урадила јер их не воде у позориште и не изграђују културу понашања на јавном месту. Потом, последица савремене технологије и филма је да деца не могу да схвате да су пред њима жива бића, да неко пред њима изводи нешто и да они на то могу да утичу својим понашањем. Морам да им објасним да не смеју да користе мобилне, да не смеју да причају, а потпуно их шокира што су кокице забрањене и што морају адекватно да се обуку. Још су критичније опере и балет јер не знају када треба и могу да тапшу. Кад се уради припрема, то све функционише.

Снежана Милановић

Фото: приватна архива

Препорука за читање

Од прошле године за ученике првог и петог разреда основне и првог разреда средње школе на снази је нови, осавремењени школски програм у који су убачен нова књижевна дела која се деци допадају, каже Марина Токин. Радује ме што су се у лектири нашла дела која сам до сада сама препоручивала и форсирала. То су савремени српски и страни писци за децу. Препоручујем нека од тих дела ученицима петог и шестог разреда:

Јасминка Петровић, „Ово је најстрашнији дан у мом животу“, „Лето када сам научила да летим“, „35 калорија без шећера“

Урош Петровић, „Пети лептир“, „Авен и јазопас у Земљи Ваука“, „Деца Бестрагије“, „Караван чудеса“, „Прича о Јангу“, књиге о Марти Смарт, и сви делови „Загонетних прича“

Игор Коларов „Аги и Ема“

Анђела Нанети, „Мој дека је био трешња“

Ана Ђокић Понграшић, „Шемпи ти смопи да лимво те“

Зоран Понграшић, „Мама је крива за све“

Јелена Трајковић, „Бити посебан“

Нил Гејмен, „Коралина“, „Књига о гробљу“

Ивана Нешић, „Зеленбабини дарови“, „Тајна немуштог језика“

Лиз Пишон, „Мој савршени свет – Том Гејтс“ (сви делови)

Линда Малали Хант, „Риба на дрвету“

Патрик Нес, „Седам минута после поноћи“

Рансом Ригс, „Дом госпођице Перегрин за чудновату децу“, „Град пустодуха“, „Библиотека душа“

Брајан Селзник, „Изум Игоа Кабреа“

Улф Старк, „Будале и смарачи“

Карл Хајасен, „Совин хук“

Ренауг Клеива, „Лизалица из Уагадугуа“

Оин Колфер, „Легенда о најгорем дечаку на свету“

Дарко Мацан, „Длаковук“, „Јаднорог“, „Пампири“, „Књиге лажу“,  „Жута минута“

Кресида Кауел, „Како да дресирате свог змаја“

Крис Ридл, „Отолина и жута маца“, „Отолина иде у школу“Роберт Такарич, „Ударио ме пубертет у главу“, „Девојчице су обично више“

Енди Грифитс, „Просто неподношљиво“

Гијом Прево, „Тајна изрезбареног камена“, „Седам новчића“, „Златна карика“

Мореа Банићевић, „Демон школске библиотеке“, „Двојници из таме“   

Џеф Кини, „Дневник шоњавка“

Ијан Мекјуан, „Сањар“

Михаел Енде, „Бескрајна прича“

Џералдин Мекоркан, „Није смак света“

Тибор Секељ, „Кумевава син прашуме“

Филип Пулман, „Северна светлост“

Роберт Луис Стивенсон, „Острво с благом”

Џек Лондон, „Бели очњак“ и „Зов дивљине“