DIGITALIZACIJA MOZGA Marina Tokin: Balans između table i tableta

Pre svega Marina je supruga, mama i odeljenjski starešina koja se trudi da privatno, ali profesionalno pronađe savršen balans između klasične metode nastave i digitalnih tehnologija koje su donele puno toga dobrog, ali i neke nove probleme u razvoju dece i načinu usvajanja znanja.

- Poenta je da nađem pravu meru i da jednako koristim digitalne tehnologije kao i zelenu tablu i kredu i moju živu reč jer kao što deca nisu imuna na lepotu i umetnost, nisu ni na znanje. Njih fascinira znanje i to što devedeset posto stvari odrecitujem ili citiram na času. Vidim da ih najviše uvlačim u priču kulturološki. Kad analiziramo neki tekst, trudim se da dotaknem sve što mogu da zahvatim, da li je to umetnost tog vremena, neki istorijski trenutak ili hrana određenog podneblja, ili jezik....i to je taj trenutak kad se širi magija – vešto nas uvodi u priču Marina Tokin, magistar književnih nauka.  

Kakav je uticaj digitalne tehnologije na kognitivne sposobnosti  i generalno razvoj dece?

- Više od petnaest godina predajem srpski jezik i književnost učenicima od petog do osmog razreda osnovne škole. Tokom školske godine sa njima se viđam gotovo svakodnevno jer moj predmet imaju četiri ili pet puta nedeljno. Zbog same prirode predmeta dosta komuniciramo i mogu da kažem da su razlike među generacijama ogromne, a da se promene mogu uočiti i ako posmatramo razvoj jedne generacije đaka u periodu od četiri godine. Što su deca starija, sve više koriste digitalnu tehnologiju u različitim vidovima. Uticaj je očigledan i kod novih generacija đaka, ogleda se prvenstveno u padu pažnje i koncentracije, većem stepenu nezainteresovanosti, u nemogućnosti izdvajanja relevantnih podataka, nedostatku motivacije za rad (ukoliko nisu uključeni i neki dodatni audio-vizuelni stimulansi)…

Deca su u svom virtuelnom svetu navikla na brz protok kratkih informacija na kojima se vrlo kratko zadržavaju, na sliku koja zamenjuje tekst i sada to očekuju i od škole, pristupajući nastavi na isti takav način. To dovodi do problema u učenju i samom praćenju nastave. Rezultat je mali broj reči koje koriste, reprodukcija golih podataka i neka nova vrsta „kratkoročnog pamćenja“. Kao posledica nezainteresovanosti učenika i odsustva želje da se prati rad na času pojavljuje se i remećenje discipline.

Nedavno sam vodila decu u Galeriju Matice srpske na fantastičnu izložbu koja je prilagođena njima - „Đura Jakšić, između mita i stvarnosti“. Išli su učenici VI2 koje sam prethodno pripremila za ovu izložbu. Prvo smo na času čitali i analizirali programom obaveznu Đurinu pesmu „Veče“ i odgledali TV emisiju posvećenu Đuri („Kvadratura kruga“) koju sam im prilagodila izbacivši delove koji nisu za njihov uzrast. Tek nakon toga smo išli u Galeriju gde smo imali stručno vođenje prilagođeno njihovom uzrastu koje je počelo interaktivno, tako da su ih privukle savremene tehnologije. Npr. imali su tablet na kome su uvećavali dela. Na kraju se sve završilo analizom umetničkog dela i sve i jednog detalja, a oni su bili potpuno zainteresovani. Da je to bio prvi korak ničega od ovog ne bi bilo. Deca su bila oduševljena ali i roditelji mojom inicijativom. Nije istina da im se ne sviđaju pozorište, biblioteka, muzej, njima je to samo nepoznanica koja im se svidi kada je na pravi način upoznaju. Dakle, nijedno dete nije imuno na lepotu, na umetnost, oni svi izuzetno reaguju na to samo kad ih uvučemo u tu priču. 

Deca u petom razredu sve više pišu ošišanom latinicm, onom bez kukica i crtica, kakva se koristi u digitalnoj komunikaciji.

- To nije problem samo petog razreda, zapravo kako idu u više razrede, sve više pišu ošišanom latinicom, a osim toga npr. zaborave da postoji latinično Đ. U nastavi to nije lako ni otkriti jer sve pismene zadatke pišu ćirilicom, pa tek u nekom kontrolnom ili sastavu koji su napisali latinicom isplivaju na videlo problemi. Ja se šokiram kad vidim DJ a oni se šokiraju činjenicom da postoji Đ koje su učili kod učiteljice ali su zaboravili. Koriste skraćenice svojstvene SMS prepisci jer su se navikli na jezičku ekonomiju, da sa što manje reči komuniciraju, neretko mi nacrtaju i neki emotikon (smajlija za veću ocenu :-D ). Često odgovaraju s DA, NE, MOŽDA i nema pune rečenice kao odgovora. Pošto je engleski sveprisutan, shvatila sam da usvajaju njihov pravopis jer dane u nedelji i svaku reč u naslovu napišu velikim slovom. Kroz neko vreme ne znaju da pišu pisanim slovima, ne znam da li je to do fine motorike ili zbog tog kucanja i čitanja jer je sve oko njih ispisano štampanim slovima.

Da li je vokabular problematičan i zbog činjenice da deca sve manje čitaju?

- Ima to veze s čitanjem ali i svakodnevnom komunikacijom i tome kako se i o čemu s decom razgovara. Naravno da je i knjiga bitna i da je sveprisutna kriza čitanja. Pošto predajem srpski jezik i književnost, naravno da je i u opisu mog radnog mesta da promovišem čitanje i to bi trebalo da radi svaki nastavnik. Imamo obaveznu i izbornu lektiru ali oni imaju odstupnicu prema nametnutom, a muče ih i rokovi. Na početku godine im dam raspored kada ćemo šta raditi, kao i linkove gde mogu da skinu knjigu u elektronskoj formi, ali i linkove s prepričanim varijantama da znaju da neće moći da me prevare na taj način. Mimo klasične analize teksta dajem i test čitanja kojim proverim da li su zaista pročitali knjigu, a niko nije imun na ocenu, pa većina čita.

Najviše vole časove izborne lektire kada svako ima prvo da odabere jednu knjigu koju prezentuje ostatku odeljenja na koji god želi način, da li da ispriča ili napravi power point prezentaciju ili plakat.... Zadatak je da navedu nekog iz odeljenja da tu knjigu pročita. To im je postalo još zabavnije kad sam odlučila da sve to bude takmičenje, obavestila ih da će tajno glasati i da će prva tri mesta dobiti nagrade. Nastala je euforija i prevazišli su moja očekivanja. Dela biraju sami, ali im uvek predložim neke knjige za njihov uzrast koje nisu u sklopu obavezne literature. Isto tako, kad god mi ostane malo vremena na času, mada je to retko, ili kad vidim da nisu sposobni da razmišljaju i prate čas jer na sledećem imaju neki kontrolni, ja im pročitam odlomak iz neke knjige za koji mislim da će im se svideti i oni se odmah grabe za nju. Tako da su sva deca ista, vreme prolazi, tehnika se menja, porodični odnosi, kultura, društvo, ali psihologija deteta ostaje ista jer ih i dalje zabavljaju i zanimaju iste stvari, onda je poenta samo u pristupu, kako ih privući. Teško da će sami ići u biblioteku i tragati za knjigom ali kad ih namamim odlomkom ili slikama ili pričom, onda to postane jagma.  

Zanimljivo je da je na pomenutom takmičenju pobedio učenik koji je Jutjuber. Napravio je filmić o knjizi koju je prezentovao i iznenadio sve. Inače, on ne čita lektiru baš redovno i nema sjajne ocene, ali ovo ga je motivisalo.

Srećete li u praksi decu koja su zavisna od kompjuterskih igrica?

- Mislim da se o slučajevima zavisnosti maloletnika od digitalne tehnologije u našoj sredini malo zna i govori. Govorim o onim slučajevima sa kojima se srećem u praksi. To su slučajevi kada dete ne dolazi u školu ili spava na časovima jer noćima igra igricu ili ne može da se odvoji od telefona na kome besomučno pregleda internet sadržaje ili se do jutra „druži“ i ćaska sa svojim virtuelnim prijateljima koje u stvarnosti nikada nije video. Reč je o pravoj zavisnosti o kojoj se najčešće ćuti jer je roditelji doživljavaju kao sopstvenu nemoć i neuspeh i posledicu nedovoljne kontrole.

Kako izbeći negativan efekat digitalnih tehnologija u obrazovanju?

- Poenta je što ih moramo naučiti kako da tragaju za relevantnim podacima i da iz gomile informacija izvuku bitno. Kad im date referat, njihovo inicijalno mesto s kojeg sve pokupe, sa sve hiperlinkovima, jeste Wikipedia. Tako da moramo da ih naučimo koja su polazna mesta. Ja sam majka i moja deca su prošla ili prolaze školovanje i dobijala su od nastavnika zadatke bez smernica. Morate im sugerisati početno mesto, literaturu i sajtove gde mogu da nađu te podatke, pa čak i da im pokažete kako da prave prezentaciju. Moji đaci su me toliko zapitkivali kako ubacujem sličice i neke efekte u prezentacije da sam im na kraju napravila prezentaciju o tome kako se pravi prezentacija. Dala sam im alat u ruke i bila sam im model za ono što želim da dobijem od njih. Ako sam želela da čitaju i da odu u biblioteku, prvo sam ih ja vodila u biblioteku i čitala knjige na času koje sam prethodno i sama pročitala.

Mada to nije radna obaveza, vi decu redovno vodite u muzeje i pozorište.

- Negde je to po meni moralna obaveza. Ja uspem sve to da organizujem na nivou mog odeljenja kome sam odeljenjski starešena jer se bavim njima i najbolje ih upoznajem van škole a i mislim da je to za njih korisno. Vole da idu u bioskop, a sve ostalo im se ne dopada, ni izložbe ni pozorišta. Ja sam sebi odredila misiju da obiđu sve bitne kulturne institucije u Novom Sadu, a nekima to bude prvi i možda jedini put u životu. Moji đaci prođu kroz sva novosadska pozorišta, kroz sve galerije i muzeje, ali moram postepeno da ih uvučem u tu priču jer nisu zainteresovani. Tako da im kažem da ih vodim u galeriju pa ćemo posle u bioskop ili Mek. Onda se pojave oni koji mogu samo da dođu na film, ali ja na to ne pristajem. Možda im odlazak u galeriju ne deluje zabavno ali izlaze nadahnuti. Nikada neću zaboraviti kada sam sa jednom generacijom đaka bila u Spomen zbirci Pavla Beljanskog. Svaka od ulaznica, koje sam im podelila tek na izlasku, na sebi je imala neku reprodukciju. Oni su se grabili ko će koju da uzme i stajali smo dobrih 15 minuta ispred jer su se menjali ulaznica kao nekada sličica, birajući reprodukcije onih slika koje su im se u galeriji svidele. 

Inače, kada decu treba da vodim na izložbu ili predstavu, uvek idemo gradskim autobusom. Nisu dužni roditelji da ih dovezu, nego se okupimo na Novom Naselju pa dvojkom idemo do centra. Kada velika grupa dece uđe u autobus, često nam se dešavalo da se građani bune ili da vozači neće da nas puste jer smatraju da treba da idemo organizovanim prevozom. Najam autobusa bi bio preskup, a i mislim da je dobro da se deca osamostale i da vide kako i sama mogu otići u pozorište.

Koliko ima adekvatnih izložbi i predstava za decu?

- Ima ih sve više. Posebno bih pohvalila rad Galerije Matice srpske jer oni imaju prilagođene programe izložbi, dok sa pozorišnim repertoarom imam problem. Stariji osnovci gotovo da nemaju šta da gledaju u pozorištu. Izašli su iz Pozorišta mladih, gde su odgledali čitav repertoar, a malo je predstava predstava za njihov uzrast ili onih koje obrađuju klasična dela, a da nisu suviše moderne ili provokativne. Mnoga deca prvi put u petom razredu uđu u Srpsko narodno pozorište pa me još pitaju kako se ta institucija zove iako su milion puta prošla pored nje šetajući centrom. Za odlazak u pozorište decu treba pripremiti, a većina roditelja to nije uradila jer ih ne vode u pozorište i ne izgrađuju kulturu ponašanja na javnom mestu. Potom, posledica savremene tehnologije i filma je da deca ne mogu da shvate da su pred njima živa bića, da neko pred njima izvodi nešto i da oni na to mogu da utiču svojim ponašanjem. Moram da im objasnim da ne smeju da koriste mobilne, da ne smeju da pričaju, a potpuno ih šokira što su kokice zabranjene i što moraju adekvatno da se obuku. Još su kritičnije opere i balet jer ne znaju kada treba i mogu da tapšu. Kad se uradi priprema, to sve funkcioniše.

Snežana Milanović

Foto: privatna arhiva

Preporuka za čitanje

Od prošle godine za učenike prvog i petog razreda osnovne i prvog razreda srednje škole na snazi je novi, osavremenjeni školski program u koji su ubačen nova književna dela koja se deci dopadaju, kaže Marina Tokin. Raduje me što su se u lektiri našla dela koja sam do sada sama preporučivala i forsirala. To su savremeni srpski i strani pisci za decu. Preporučujem neka od tih dela učenicima petog i šestog razreda:

Jasminka Petrović, „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, „Leto kada sam naučila da letim“, „35 kalorija bez šećera“

Uroš Petrović, „Peti leptir“, „Aven i jazopas u Zemlji Vauka“, „Deca Bestragije“, „Karavan čudesa“, „Priča o Jangu“, knjige o Marti Smart, i svi delovi „Zagonetnih priča“

Igor Kolarov „Agi i Ema“

Anđela Naneti, „Moj deka je bio trešnja“

Ana Đokić Pongrašić, „Šempi ti smopi da limvo te“

Zoran Pongrašić, „Mama je kriva za sve“

Jelena Trajković, „Biti poseban“

Nil Gejmen, „Koralina“, „Knjiga o groblju“

Ivana Nešić, „Zelenbabini darovi“, „Tajna nemuštog jezika“

Liz Pišon, „Moj savršeni svet – Tom Gejts“ (svi delovi)

Linda Malali Hant, „Riba na drvetu“

Patrik Nes, „Sedam minuta posle ponoći“

Ransom Rigs, „Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu“, „Grad pustoduha“, „Biblioteka duša“

Brajan Selznik, „Izum Igoa Kabrea“

Ulf Stark, „Budale i smarači“

Karl Hajasen, „Sovin huk“

Renaug Kleiva, „Lizalica iz Uagadugua“

Oin Kolfer, „Legenda o najgorem dečaku na svetu“

Darko Macan, „Dlakovuk“, „Jadnorog“, „Pampiri“, „Knjige lažu“,  „Žuta minuta“

Kresida Kauel, „Kako da dresirate svog zmaja“

Kris Ridl, „Otolina i žuta maca“, „Otolina ide u školu“Robert Takarič, „Udario me pubertet u glavu“, „Devojčice su obično više“

Endi Grifits, „Prosto nepodnošljivo“

Gijom Prevo, „Tajna izrezbarenog kamena“, „Sedam novčića“, „Zlatna karika“

Morea Banićević, „Demon školske biblioteke“, „Dvojnici iz tame“   

Džef Kini, „Dnevnik šonjavka“

Ijan Mekjuan, „Sanjar“

Mihael Ende, „Beskrajna priča“

Džeraldin Mekorkan, „Nije smak sveta“

Tibor Sekelj, „Kumevava sin prašume“

Filip Pulman, „Severna svetlost“

Robert Luis Stivenson, „Ostrvo s blagom”

Džek London, „Beli očnjak“ i „Zov divljine“