О ДЕМЕНТНИМ ОСОБАМА НАЈЧЕШЋЕ БРИНЕ ПОРОДИЦА Сродници болесника с временом и сами постану пацијенти

Бранка Дачевић, чланица новосадског огранка Српског удружења за Alchajmеrovu болест, и сама је прошла кроз такво искуство негујући до смрти своју мајку, којој је дијагноза постављена кад је имала 80 година, али су назнаке постојале десет година уназад, само што их је вешто прикривала.

– Телефонски разговори и ретки сусрети, будући да је живела у иностранству, нису нам дали пуни увид у ситуацију док није ескалирала – каже Бранка Дачевић. – На почетку би се дешавало да не може да се сети неке речи. Слабије се сналазила у непознатим улицама. Комшилук ми је преносио да се касно враћа кући, те да је виђена у делу града пет-шест километара удаљеном од њеног места становања, а била је дијабетичар и морала је на време узимати оброке. Почела је говорити како је лекари варају, како мој супруг у договору са неким људима жели да је опљачка. Једном ме је позвала успаничено јер јој је нестала бунда, да бисмо је на крају нашли у замрзивачу.

Потражити место подршке

Жеља да оснажи сроднике дементних особа, што делећи своје искуство, што учествујући на интерактивним трибинама са еминентним стручњацима, понукале су Бранку Дачевић да буде део Српског удружења за Alchajmеrovu болест. Како је новосадски огранак основан тек пре неколико месеци, још увек немају своју адресу, већ користе просторије Кућне неге и клуба за старије особе „Витаплан”, који на друштвеним мрежама објављује њихове активности, али се саговорница нада да ће град имати слуха за њих.

Прво са чиме се Бранка суочила било је како приволети мајку да оде код доктора на детаљне претраге.

– На ЦТ-у главе већ су се виделе лезије, код очног лекара је примећено да не зна више да чита, јер је могла да споји највише три слова, док су психолошки тестови показали други стадијум деменције. Своју унучад више није препознавала, а са мном је комуницирала до шест месеци пред смрт. Уз редовну корекцију лекова, дуго је била равна црта, а суноврат је био страшан. Из месеца у месец, физички и психички је пропадала, знала да буде агресивна, али најчешће тужна и ћутљива. Како је изгубила контролу над бешиком и цревима, морали смо да уведамо пелене, а најстрашније је то што би ноћу устајала по 20 пута – додаје.

Како у Србији не постоји развијен систем подршке попут дневних центара и саветовалишта за неформалне неговатеље, често и сами, услед 24-часовне бриге о оболелима у поодмаклим фазама Alchajmеra, имају нарушено здравље.

– Понекад сам успевала да нађем некога да ми помогне приликом купања, али је све углавном било на мени – каже саговорница. – Највећи страх осећала сам када одемо без ње у набавку, да не би изазвала пожар, поплаву или се повредила, због чега смо искључивали гас, струју... Тада сам још радила, што ме је довело до тога да имам проблема са штитном жлездом, највероватније од стреса и неспавања. Пуно сам плакала гледајући како пропада жена која је била добар математичар, радила у ликвидатури, виспрена, храбра, предивно је хеклала, штрикала, шила. Фалила ми је највише подршка, јер буквално нисам имала кога да питам како и шта да радим, већ сам све чинила инстинктивно. Једном приликом психијатар ми је рекао: „Госпођо, ја сам закључио да је помоћ потребнија вама него њој, она је у свом свету, а ви патите”.

Текст и фото: С. Милачић