ДАНАС НАМ ЈЕ РОЂЕНДАН Дневник 79 година са читаоцима
Данас лист „Дневник” обележава 79. годишњицу.
Пре 79 година, 15. новембра 1942, у јеку великих страдања у Војводини и самом Новом Саду, у бази испод новосадских улица светло дана угледао је први број „Слободне Војводине”, претече нашег листа. Једини, а уједно и најстарији дневни лист на српском језику у Војводини, данашњи назив „Дневник” добио је 1. јануара 1953. Читаоци су тада одлучили да треба да се зове „Дневник” и да се, као и данас, штампа ћирилицом и с плавим заглављем. До данашњег дана наш лист пред читаоце је изашао 26.836 пута и исто толико дана информисао грађане Војводине, а и других делова наше државе, о актуелним збивањима, догађајима, личностима, појавама...
Први број „Слободне Војводине” је јединствен и по томе што је изашао у време када је Војводина била окупирана, потлачена и подељена, а цела Европа поробљена. Први уредник био је Светозар Марковић Тоза. Мађарска полиција је 19.новембра 1942. године открила базу Покрајинског комитета КПЈ за Војводину у Новом Саду, у којој су се налазили Бранко Бајић и Тоза Марковић. Они су тада пружили оружани отпор полицији. После краће борбе, Бранко је погинуо, а Тоза је био тешко рањен и ухваћен. У полицији је мучен, али ништа није одао, због чега је осуђен на смрт. Обешен је 9.фебруара 1943. године у касарни у Футошкој улици у Новом Саду.
Први број „Слободне Војводине” припремио је први главни уредник Светозар Марковић Тоза. Око 400 примерака листа умножено је на ротационом гештетнеру у скученом простору, тајно ископаном уз кућу крзнара Ћире Шовљанског. По запису Љубе Вукмановића, једног од доајена „Дневниковог” новинарства, прва редакција и штампарија имале су само 2,66 квадратна метра, у којима су били смештени писаћа машина, гештетнер и радио, полица за штампане странице, светиљка која се гасила пре сваке опасности. Верује се да су илегалци разнели по Новом Саду око 100 примерака „Слободне Војводине” и да је лист стигао и у Сомбор, Врбас, Бечеј, Суботицу...
Указом Председнишатва АВНОЈ-а 5. децембра 1944. године међу првим борцима НОБ-а проглашен је за народног хероја
О првом броју „Слободне Војводине” одмах после рата сазнало се готово све, али је он виђен тек 17 година после штампања. Наиме, почетком јануара 1959. године сазнало се да је историчар Јосип Мирнић из Новог Сада открио у партијском институту у Будимпешти текстове из првог броја „Слободне Војводине”. Преведени на мађарски, били су међу списима о суђењу Светозару Марковићу Този. За новост из Будимпеште сазнао је и Тодор Жикић, наставник у Новом Саду, и сетио се да има „Слободну Војводину”, и то баш број 1. Но, заборавио јер где га је сакрио – тајно, још у априлу 1944. године.Жикић је први број „Слободне Војводине” поклонио Библиотеци Матице српске.
Нема већег богатства од људи, а “Дневник” је имао част да у њему раде 16 књижевника, међу њима и петорица академика. По седморици “Дневниковаца” назване су улице у Новом Саду, као и у другим градовима и насељима. Они који данас живе у улицама Мирослава Антића, Александра Тишме, Богдана Чиплића и многих других, и не знају да су ти људи стварали историју “Дневника”. Многе награде носе имена “Дневникових” новинара који су се у протеклих 76 година размилели по свим медијима и свуда, као и у матичној кући, оставили печат за сва времена.
Предани хроничар протеклих деценија и некадашњи врсни „Дневников” новинар Душан Попов у „Историји ’Слободне Војводине’” истиче да је лист педесетих година прошлог века стао на ноге захваљујући огласима, који су из године у годину заузимали све већи простор и доносили све већу зараду. Још тих година схватило се да, осим добрих новинара и актуелних рубрика, треба нешто и „продати” да би се преживљавало. Први огласи у листу објављени су далеке 1951. и наредних деценија било их је све више.
Мењала су се времена, а с њима и „Дневникови” титулари, али је све време наш лист пред читаоце излазио с актуелним вестима, занимљивим рубрикама, сервисним информацијама. Данас се воде „нове битке” с многобројним дневним новинама и медијима. „Дневник” храбро учествује у њима, бори се за своје парче простора, чувајући традицију, зачету далеке 1942. године.
Д. Н.