DANAS NAM JE ROĐENDAN Dnevnik 79 godina sa čitaocima

Pre 79 godina, 15. novembra 1942, u jeku velikih stradanja u Vojvodini i samom Novom Sadu, u bazi ispod novosadskih ulica svetlo dana ugledao je prvi broj „Slobodne Vojvodine”, preteče našeg lista. Jedini, a ujedno i najstariji dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini, današnji naziv „Dnevnik” dobio je 1. januara 1953. Čitaoci su tada odlučili da treba da se zove „Dnevnik” i da se, kao i danas, štampa ćirilicom i s plavim zaglavljem. Do današnjeg dana naš list pred čitaoce je izašao 26.836 puta i isto toliko dana informisao građane Vojvodine, a i drugih delova naše države, o aktuelnim zbivanjima, događajima, ličnostima, pojavama...

Prvi broj „Slobodne Vojvodine” je jedinstven i po tome što je izašao u vreme kada je Vojvodina bila okupirana, potlačena i podeljena, a cela Evropa porobljena. Prvi urednik bio je Svetozar Marković Toza. Mađarska policija je 19.novembra 1942. godine otkrila bazu Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu, u kojoj su se nalazili Branko Bajić i Toza Marković. Oni su tada pružili oružani otpor policiji. Posle kraće borbe, Branko je poginuo, a Toza je bio teško ranjen i uhvaćen. U policiji je mučen, ali ništa nije odao, zbog čega je osuđen na smrt. Obešen je 9.februara 1943. godine u kasarni u Futoškoj ulici u Novom Sadu.

Prvi broj „Slobodne Vojvodine” pripremio je prvi glavni urednik Svetozar Marković Toza. Oko 400 primeraka lista umnoženo je na rotacionom geštetneru u skučenom prostoru, tajno iskopanom uz kuću krznara Ćire Šovljanskog. Po zapisu Ljube Vukmanovića, jednog od doajena „Dnevnikovog” novinarstva, prva redakcija i štamparija imale su samo 2,66 kvadratna metra, u kojima su bili smešteni pisaća mašina, geštetner i radio, polica za štampane stranice, svetiljka koja se gasila pre svake opasnosti. Veruje se da su ilegalci razneli po Novom Sadu oko 100 primeraka „Slobodne Vojvodine” i da je list stigao i u Sombor, Vrbas, Bečej, Suboticu...

Ukazom Predsednišatva AVNOJ-a 5. decembra 1944. godine među prvim borcima NOB-a proglašen je za narodnog heroja

O prvom broju „Slobodne Vojvodine” odmah posle rata saznalo se gotovo sve, ali je on viđen tek 17 godina posle štampanja. Naime, početkom januara 1959. godine saznalo se da je istoričar Josip Mirnić iz Novog Sada otkrio u partijskom institutu u Budimpešti tekstove iz prvog broja „Slobodne Vojvodine”. Prevedeni na mađarski, bili su među spisima o suđenju Svetozaru Markoviću Tozi. Za novost iz Budimpešte saznao je i Todor Žikić, nastavnik u Novom Sadu, i setio se da ima „Slobodnu Vojvodinu”, i to baš broj 1. No, zaboravio jer gde ga je sakrio – tajno, još u aprilu 1944. godine.Žikić je prvi broj „Slobodne Vojvodine” poklonio Biblioteci Matice srpske.

Nema većeg bogatstva od ljudi, a “Dnevnik” je imao čast da u njemu rade 16 književnika, među njima i petorica akademika. Po sedmorici “Dnevnikovaca” nazvane su ulice u Novom Sadu, kao i u drugim gradovima i naseljima. Oni koji danas žive u ulicama Miroslava Antića, Aleksandra Tišme, Bogdana Čiplića i mnogih drugih, i ne znaju da su ti ljudi stvarali istoriju “Dnevnika”. Mnoge nagrade nose imena “Dnevnikovih” novinara koji su se u proteklih 76 godina razmileli po svim medijima i svuda, kao i u matičnoj kući, ostavili pečat za sva vremena.

Predani hroničar proteklih decenija i nekadašnji vrsni „Dnevnikov” novinar Dušan Popov u „Istoriji ’Slobodne Vojvodine’” ističe da je list pedesetih godina prošlog veka stao na noge zahvaljujući oglasima, koji su iz godine u godinu zauzimali sve veći prostor i donosili sve veću zaradu. Još tih godina shvatilo se da, osim dobrih novinara i aktuelnih rubrika, treba nešto i „prodati” da bi se preživljavalo. Prvi oglasi u listu objavljeni su daleke 1951. i narednih decenija bilo ih je sve više.

Menjala su se vremena, a s njima i „Dnevnikovi” titulari, ali je sve vreme naš list pred čitaoce izlazio s aktuelnim vestima, zanimljivim rubrikama, servisnim informacijama. Danas se vode „nove bitke” s mnogobrojnim dnevnim novinama i medijima. „Dnevnik” hrabro učestvuje u njima, bori se za svoje parče prostora, čuvajući tradiciju, začetu daleke 1942. godine. 

D. N.