Данас је школска слава Свети Сава

Значај обележавања данашњег дана, не само у црквеном, него и у световном животу најбоље описују речи Иве Андрића да, када се пише живот Светог Саве, пише се уствари почетак наше просвете у средњем веку и да је он вековима извор српске културе.

Рођен око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, као трећи син великог жупана Стефана Немање и Ане, Растко Немањић на очевом двору стекао је веома добро образовање, а већ са 15 година добио је као удеони кнез од оца на управу Хум. Међутим, жељан духовног усавршавања, “бежи” на Свету Гору, где се у руском манастиру Светог Пантелејмона  око 1191. године замонашио и добио име Сава. На Светој Гори  остао је до 1207.године, када се, да би помирио завађену браћу Вукана и Стефана, вратио у Србију. 

После мирења браће, не враћа се у Свету Гору, већ као архимандрит Студенице остаје у otaybini да послужи своме народу. Тада је почео свој просветитељски рад, кроз неуморно ширење јеванђељске науке, чишћење верског живота од сујеверја и остатака паганства, те ширење разних практичних знања и описмењавање народа. Његово деловање довело је до уређивање многих инситуција које су представљале основу за каснији културно-цивилизацијски развој Срба. Значајни су и неки специфични погледи Светог Саве на процес васпитања и образовања, међу којима и његове идеје о „васпитљивости” човекове личности, улози самообразовања, значају мотивације, извесне напомене о моралној изградњи личности…

Савин књижевни рад је веома обиман и намењен организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника) Карејски, Хиландарски  и Студенички . На почетку Студеничког  описао је живот свог оца Стефана Немање у Житију Св. Симеона, које се касније издвојило и осамосталило и најважније је Савино дело, а под  утицајем ове биографије развио се и потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. У Хиландарском и Студеничком типику налазе се прописи за болнице у овим манастирима, чији  је  био оснивач, као што је био и први медицински писац и здравствени законодавац. Записана је и његова Беседа о правој вери изречена у манастиру Жича, подигнутом као седиште нове архиепископије, у којем је 1221. године. Сава папином круном  крунисао свог брата Стефана Немањића за краља Стефана Првовенчаног, те је Србија постала краљевина.

У току свог десетогодишњег рада у Србији Свети Сава је учинио  прави духовни препород у животу младе српске државе и створио основе на којима ће ускоро организовати самосталну српску цркву.

Значај који је Свети Сава оставио на српску уметност, књижевност, теологију, медицину, просвету, једном речју на свеукупну културу народа, најбоље илуструју речи из једне од његових биографија „на све стране и сваки његов корак био је поуздан и добар; дотакао се многочега и сваки његов додир је био мелем; осврнуо се на много шта, и сваки његов поглед претворио се у дивно дело“. Сви његови биографи, почев од Доментијана и Теодосија, забележили су Савину блискост са уметношћу кад су описивали његову ктиторску делатност у Србији, на Светој Гори, у Цариграду, Палестини.

Савина дела „Номоканон” и „Синодик православља” постали су правни и духовни стубови српске државности. Законоправило Светог Саве било је први српски устав који је уређивао велику област друштвених односа, црквених и грађанских, а пресађивањем римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Први траг о прослави Светог Саве датира из 1734. године у уџбенику за четврти разред српско-латинске школе у Сремским Карловцима, а прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. у Земуну, одакле се брзо проширила у све делове српства. Државно светковање Савиндана увео је кнез Милош Обреновић 1823. године, док је законом од 13. јануара 1841. године 27. јануар почео да се слави као школска слава.

У Свету Гору Сава се враћа 1217. године, а две године касније  Српска црква, у то време  подређена охридској архиепископији, са само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци, у Никеји, захваљујући Сави , од васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, добија аутокефалност, те рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.Остао је архиепископ све до 1233. године и заједно са оцем Стефаном, замонашеним као Симеон,  основао Хиландар и изградио још 14 манастира.  На повратку са другог ходочашћа у Јерусалим тешко се разболео и умро у Трнову 14/27. јануара 1235. године. У тадашњој бугарској престоници је и сахрањен, а његове мошти је у манастир Милешеву  1237. пренео његов нећак краљ Владислав и ту су почивале док их Синан-паша, 1594.године, после једног устанка Срба против османског царства, није однео у Београд и спалио. На Врачару, на месту за које се верује да су Турци спалили мошти Светог Саве , надајући се да ће тако уништити његов веома јак култ међу Србима,  данас се  уздиже један од највећих православних храмова.                       

Даница Девечерски