Црна Река бисер у манастирској баштини

Посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Налази се на самој тромеђи Косовске Митровице, Тутина и Новог Пазара, а у атару села Рибариће, три километра од магистралног пута који једним краком води ка Црној Гори, а други крак пута ка Ибарском Колашину односно Космету. Манастир Црна Река је био духовно просветно жариште овог кутка српске земље. У другој деценији 15. века у манастиру је постојала школа за свештенике и монахе, а радила је и преписивачка радионица.

Када се прође мост преко Ибра, одакле почиње језеро Газиводе, испод масива Мокре Горе и окружен столетњом буковом шумом, налази се манастир. Манастир Црна Река је попут ластавичијег гнезда приљубљен уз стрму стену, високо изнад реке понорнице Совара. О прошлости манастира мало се зна, а и ктитор је непознат. По једном предању настао је у 13. веку, а друго предање казује да је подигнут после Косовске битке. Манастир никад није рушен, те је сачувао свој првобитни изглед са изгубљеним келијама у пећини. Турски зулуми забележени су 1731. год. и о Божићу 1763. год. када је подметнут пожар, а било је и жртава. Тада је манастир запустео.

Манастир је био духовно и просветно жариште овог кутка српске земље. У другој деценији 18. века у манастиру је постојала школа за свештенике и монахе, а радила је и преписивачка радионица. У тешким временима за манастир Студеницу, мошти Светог Стефана Првовенчаног и остале драгоцености пренете су 1687. године у Црну Реку, да би 1696. године биле поново враћене у Студеницу. Почетком рата 1945. године манастир је запустео, а бригу о овој духовној оази преузели су свештеници из околних места и мештани села Црна Река, Тутина и Ибарског Колашина.

Оснивач првог црноречког општежића био је Свети Јоаникије Девички. Сам у пећини, окружен столетном шумом, предао се молитви, самовању и обнови. Свој овоземаљски живот завршио је у непроходним шумама Дренице на Косову и Метохији. Упокојио се Господу 1430. године на месту где се сада налази Дивич код

Србице. Манастир је током последњег рата по ко зна који пут похаран и попаљен. Сестринство манастира са игуманијом Анастасијом, сада га поново подиже из гарежи и пепела.

На манастирском гробљу сахрањен је монах Харитон. Њега су убили екстремисти 15. јуна 1999. год. у околини Призрена. Обезглављено и измасакрирано тело монаха нађено је после више од годину дана прекопавањем масовне гробнице. Он је препознат по бројаници и монашкој одежди.

Прави материјални и духовни процват Црне Реке почиње 1978. године када је за настојатеља постављен доктор теолошких наука, јеромонах Артемије Радосављевић. Након таворења од пуних 700 година Црна Река излази из анонимности. Врши се рестаурација манастирских објеката, гради се мост преко језера Газиводе, пробија пут до манастира, уводе се струја и вода, гради се нови конак за увећано братство. Црна Река постаје стециште младих и образованих људи, који су касније бирани за епископе и игумане новооживљених манастира у епархији рашко-призренској, којој манастир припада. Број од око 100 људи, колико је од те “васкрсне” 1978. године прошло кроз ову велику светињу, оправдано додељује Црној Реци епитет “расадник монаштва” или “духовна мајка” епархије. Пећинска црква је живописана у времену од 1591-1602. год. Њу је живописао чувени зоограф и фреско-писац Лонги и то је уједно најдрагоценији српски живопис 16. века. Црква је једнобродна грађевина правоугаоне основе са олтарском апсидом. Храм је завођен полу бочастим сводом, а зидан је од поломљеног камена и кречног малтера. Највећа светиња манастира су Мошти Светог Петра Коришког српског подвиждика из 13. века. Његове мошти су почивале у манастиру Кориша код Призрена који је подигнут по његовом блаженом уснућу. За време кулминације албанско-турског насиља у призренском крају над православним живљем његове мошти су око 1709. год. пренете у Црну Реку.

Конак је саграђен 1898. год. и налази се у непосредној близини манастира. У просторијама манастира радила је основна школа и интернат за српску децу са територије Ибарског Колашина, који је тада био срез. Школа је радила од 1898. до 1912. год. С почетком 20. века манастир је био средиште намесника руског конзула из Косовске Митровице, конзула Краљевине Црне Горе. У оквиру конака постоји радионица и неколико машина где монаси изграђују дневне крстице, крстове, иконе, бројанице, плетене торбе. Понуде разгледница, слика, брошура и књига је веома добра. Љубазни монах потражиће и покушати да бројним верницима помогне код избора. Монографија и проспекти манастира су луксузно опремљени а фотографије ђакона Уроша Нишавића су професионалне. Старешина манастира и дежурни монах угостиће сваког путника намерника чашицом праве домаће ракије, кафом и изворском водом. Радознали могу видети и стару пекару, трепезарију и стадо алпских  коза, а монаси ће радо показати лековите траве и чајеве.

Зоран Костић