ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ ЦРКВЕНО-ПАСТИРСКЕ СЛУЖБЕ ПРОТЕ БРАНКА ЋУРЧИНА Када бих се опет родио, поново бих био свештеник

Иако је одрастао у периоду комунизма, то га није омело да обуче свештеничку одору. Отац Бранко је препознатљив по благој и занимљивој реторици због које су његове литургије изузетно посећене, али, чини се, понајвише по раду са затвореницима и зависницима.

– Ништа не бих мењао – започиње отац Бранко причу о свом свештеничком и мисионарском делу за „Дневник” уз одобрење владике бачког Иринеја. –  Када бих се опет родио, поново бих био свештеник. Бака ме је увела у црквени свет. Остала је удовица после Другог светског рата и више је одлазила у цркву. Моји родитељи су били традиционално побожни, али нису баш били ревносни и молитвени. Мој отац, земљорадник желео је да будем ветеринар и уписао ме је у ветеринарску школу. Инсистирао сам да будем свештеник и док нисам отишао у Богословију, нисам се смирио. Ишао сам у цркву заједно са др Савом Лазићем који је данас врсни стручњак у области ветерине. Био ми је велика подршка да упишем Богословију, чак се и он двоумио око тога. 

Одрастао је у Чуругу, који памти као предео где се песма чула са свих страна, где су се људи дружили, разговарали и били радосни. Каже да је данас техника учинила своје, па је живот у односу на његово детињство потпуно другачији. Нема песме, а људи се све више отуђују.

– Данас у појединим деловима атара не можете видети човека. Ухвати вас језа када угледате ту пустош. Агротехника је унапређена, али је то условило отуђење. Све је на брзину – каже наш саговорник.

Током његовог детињства црква је била испуњена народом. По 800 деце је долазило на причест.

– Размишљао сам о томе како је и поред комунизма црква опстајала. Верујем да је то због великог страдања у Другом светском рату. У Чуругу има нађоша и дођоша и сви су били у једном духу. Људи који су дошли из Босне, они са Мањаче, Шипова, Трнова, Лубова су населили Чуруг. Мало је ту колонизованог света, већином је реч о онима који су продавали своја имања у Босни, куповали друга овде и започињали нови живот. Једним духом смо дисали и имали смо и добре свештенике, активне, озбиљне људе, интелектуалце који су били на нивоу задатка – објашњава прота Бранко.

Једно време је провео и на Светој гори, након војске се оженио, а владика  шумадијски Сава, од кога је вели доста тога научио, рукоположио га је за свештеника на Клиси.

– Ту сам почео да се бавим црквено-пастирским радом, да будем свештеник том народу и видео сам колико је то добар свет. Био нам је потребан простор у ком би се људи окупљали и задовољили духовне и верске потребе и тако смо добили бараку од кројачке задруге која се налазила у Улици Пап Павла. Фирма је отишла у стечај и они су распродали имовину. Нама је припала једна барака и она је била на месту где се сада налази храм. То се показало као делотворно. Људи су почели у великом броју да долазе, па смо ставили озвучење да би и споља чули молитву – каже отац Бранко. 

У међувремену владика га је поставио за духовника окружног затвора када је на Клиси саграђена затворска зграда.

– По службеној дужности сам долазио да разговарам са затвореницима од 1992. године. Тај приступ се показао веома делотворним. Депривација верских слобода је битна за осуђенике и то се практикује на западу. По угледу на наш рад у Новом Саду, сви затвори у Србији су увели праксу да свештеник долази, обавља богослужења и разговара по потреби са затвореницима. Заправо смо први у Србији саградили храм у затвору – истиче отац Бранко.

То законски није регулисано, али се, како је рекао наш саговорник, ради на томе. Управо у затвору се наш саговорник први пут сусрео са проблемима зависника, што му је отворило нова врата. Убрзо су и други који су деведесетих година имали проблема са психоактивним супстанцама обраћали оцу Бранку за помоћ.

– Организовао сам најпре дневни центар при цркви на Клиси. Ту су долазила деца и обављали смо разговоре. Они су писали дневнике, имали смо психотерапију на дневном нивоу. Задавао сам им задатке и учествовали су и око градње цркве.  Све то није било довољно. Почео сам да их шаљем у манастир у Ковиљ. Тадашњи игуман, а садашњи патријарх Порфирије једном ми је рекао: „Њих има више него нас, ми то не можемо да носимо.” Тако се појавила потреба за новим простором. Гледао сам како то раде на западу католичка и протестантска црква и на основу тог исксутва настао је пројекат „Земља живих” са благословом епископа бачког др Иринеја и подршком тадашњег игумана манастрира у Ковиљу Порфирија – каже прота Бранко.

„Земља живих“ је заправо Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности, основан 2005. године под окриљем Светоархангелског манастира из Ковиља.

– Немамо амбицију да лечимо, нити имамо илузију да ћемо све излечити. Црква нуди ово као могућност. Уколико човеку узмеш зависност, онда мораш ту емотивну празнину да му надоместиш нечим, а то је управо вера и лепота близине Божје, то је духовност која нам недостаје, систем вредности који они треба да граде и изграде. Ми то успешно радимо. Кроз наш пројекат је прошло више од 5.000 људи, а 80 одсто је успешност исцељења – каже наш саговорник.

Вели да је „Земља живих” захтеван програм и да ће у њему остати и након пензионисања, јер је то њему како каже „велика љубав и да има потребу да са тим људима ради”. Поред ангажмана у „Земљи живих” пензионерске дане ће како каже проводити уз сликање, писање али и у пољопривреди. Син му се бави том делатношћу, те му је потребан тракториста, па је оцу понудио ангажман. Поред писања историографија о деловима Новог Сада, вели да ће уживати и у сликању пејзажа.

Слађана Аничић Илић