ČETIRI DECENIJE CRKVENO-PASTIRSKE SLUŽBE PROTE BRANKA ĆURČINA Kada bih se opet rodio, ponovo bih bio sveštenik

Iako je odrastao u periodu komunizma, to ga nije omelo da obuče svešteničku odoru. Otac Branko je prepoznatljiv po blagoj i zanimljivoj retorici zbog koje su njegove liturgije izuzetno posećene, ali, čini se, ponajviše po radu sa zatvorenicima i zavisnicima.

– Ništa ne bih menjao – započinje otac Branko priču o svom svešteničkom i misionarskom delu za „Dnevnik” uz odobrenje vladike bačkog Irineja. –  Kada bih se opet rodio, ponovo bih bio sveštenik. Baka me je uvela u crkveni svet. Ostala je udovica posle Drugog svetskog rata i više je odlazila u crkvu. Moji roditelji su bili tradicionalno pobožni, ali nisu baš bili revnosni i molitveni. Moj otac, zemljoradnik želeo je da budem veterinar i upisao me je u veterinarsku školu. Insistirao sam da budem sveštenik i dok nisam otišao u Bogosloviju, nisam se smirio. Išao sam u crkvu zajedno sa dr Savom Lazićem koji je danas vrsni stručnjak u oblasti veterine. Bio mi je velika podrška da upišem Bogosloviju, čak se i on dvoumio oko toga. 

Odrastao je u Čurugu, koji pamti kao predeo gde se pesma čula sa svih strana, gde su se ljudi družili, razgovarali i bili radosni. Kaže da je danas tehnika učinila svoje, pa je život u odnosu na njegovo detinjstvo potpuno drugačiji. Nema pesme, a ljudi se sve više otuđuju.

– Danas u pojedinim delovima atara ne možete videti čoveka. Uhvati vas jeza kada ugledate tu pustoš. Agrotehnika je unapređena, ali je to uslovilo otuđenje. Sve je na brzinu – kaže naš sagovornik.

Tokom njegovog detinjstva crkva je bila ispunjena narodom. Po 800 dece je dolazilo na pričest.

– Razmišljao sam o tome kako je i pored komunizma crkva opstajala. Verujem da je to zbog velikog stradanja u Drugom svetskom ratu. U Čurugu ima nađoša i dođoša i svi su bili u jednom duhu. Ljudi koji su došli iz Bosne, oni sa Manjače, Šipova, Trnova, Lubova su naselili Čurug. Malo je tu kolonizovanog sveta, većinom je reč o onima koji su prodavali svoja imanja u Bosni, kupovali druga ovde i započinjali novi život. Jednim duhom smo disali i imali smo i dobre sveštenike, aktivne, ozbiljne ljude, intelektualce koji su bili na nivou zadatka – objašnjava prota Branko.

Jedno vreme je proveo i na Svetoj gori, nakon vojske se oženio, a vladika  šumadijski Sava, od koga je veli dosta toga naučio, rukopoložio ga je za sveštenika na Klisi.

– Tu sam počeo da se bavim crkveno-pastirskim radom, da budem sveštenik tom narodu i video sam koliko je to dobar svet. Bio nam je potreban prostor u kom bi se ljudi okupljali i zadovoljili duhovne i verske potrebe i tako smo dobili baraku od krojačke zadruge koja se nalazila u Ulici Pap Pavla. Firma je otišla u stečaj i oni su rasprodali imovinu. Nama je pripala jedna baraka i ona je bila na mestu gde se sada nalazi hram. To se pokazalo kao delotvorno. Ljudi su počeli u velikom broju da dolaze, pa smo stavili ozvučenje da bi i spolja čuli molitvu – kaže otac Branko. 

U međuvremenu vladika ga je postavio za duhovnika okružnog zatvora kada je na Klisi sagrađena zatvorska zgrada.

– Po službenoj dužnosti sam dolazio da razgovaram sa zatvorenicima od 1992. godine. Taj pristup se pokazao veoma delotvornim. Deprivacija verskih sloboda je bitna za osuđenike i to se praktikuje na zapadu. Po ugledu na naš rad u Novom Sadu, svi zatvori u Srbiji su uveli praksu da sveštenik dolazi, obavlja bogosluženja i razgovara po potrebi sa zatvorenicima. Zapravo smo prvi u Srbiji sagradili hram u zatvoru – ističe otac Branko.

To zakonski nije regulisano, ali se, kako je rekao naš sagovornik, radi na tome. Upravo u zatvoru se naš sagovornik prvi put susreo sa problemima zavisnika, što mu je otvorilo nova vrata. Ubrzo su i drugi koji su devedesetih godina imali problema sa psihoaktivnim supstancama obraćali ocu Branku za pomoć.

– Organizovao sam najpre dnevni centar pri crkvi na Klisi. Tu su dolazila deca i obavljali smo razgovore. Oni su pisali dnevnike, imali smo psihoterapiju na dnevnom nivou. Zadavao sam im zadatke i učestvovali su i oko gradnje crkve.  Sve to nije bilo dovoljno. Počeo sam da ih šaljem u manastir u Kovilj. Tadašnji iguman, a sadašnji patrijarh Porfirije jednom mi je rekao: „Njih ima više nego nas, mi to ne možemo da nosimo.” Tako se pojavila potreba za novim prostorom. Gledao sam kako to rade na zapadu katolička i protestantska crkva i na osnovu tog isksutva nastao je projekat „Zemlja živih” sa blagoslovom episkopa bačkog dr Irineja i podrškom tadašnjeg igumana manastrira u Kovilju Porfirija – kaže prota Branko.

„Zemlja živih“ je zapravo Centar za psiho-socijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju obolelih od bolesti zavisnosti, osnovan 2005. godine pod okriljem Svetoarhangelskog manastira iz Kovilja.

– Nemamo ambiciju da lečimo, niti imamo iluziju da ćemo sve izlečiti. Crkva nudi ovo kao mogućnost. Ukoliko čoveku uzmeš zavisnost, onda moraš tu emotivnu prazninu da mu nadomestiš nečim, a to je upravo vera i lepota blizine Božje, to je duhovnost koja nam nedostaje, sistem vrednosti koji oni treba da grade i izgrade. Mi to uspešno radimo. Kroz naš projekat je prošlo više od 5.000 ljudi, a 80 odsto je uspešnost isceljenja – kaže naš sagovornik.

Veli da je „Zemlja živih” zahtevan program i da će u njemu ostati i nakon penzionisanja, jer je to njemu kako kaže „velika ljubav i da ima potrebu da sa tim ljudima radi”. Pored angažmana u „Zemlji živih” penzionerske dane će kako kaže provoditi uz slikanje, pisanje ali i u poljoprivredi. Sin mu se bavi tom delatnošću, te mu je potreban traktorista, pa je ocu ponudio angažman. Pored pisanja istoriografija o delovima Novog Sada, veli da će uživati i u slikanju pejzaža.

Slađana Aničić Ilić