Бурна историја аеродрома „Ечка“ надомак Зрењанина
Последњих неколико година у домаћој јавности се све чешће полемише о судбини аеродрома „Ечка“ (поред привредних, и с политичким конотацијама) који, захваљујући свим својим потенцијалима, истина, уз велике инвестиције, може прерасти у вишу категорију и знатно допринети даљем економском бољитку Зрењанина, у чијој је непосредној близини.
Био је то повод за разговор с угледном зрењанинском историчарком Надом Борош, иначе бившом директорком Градског архива, о мање познатим детаљима настанка тог аеродрома.
– Пројектовали су га и изградили 1942. врсни инжењерци Луфтвафеа, као највећи војни аеродром на Балкану, с којег су, малтене до краја рата, спровођене бројне велике ваздушне операције – објашњава Нада Борош. – Сматра се да је с њега полетео и известан број немачких авиона и једрилица с падобранским јединицама, за тајну операцију, шифровано названу „Коњићев скок“. Позната у нашој историографији као Десант на Дрвар, изведена је 25. маја 1944. с циљем да се зароби врховни командант Јосип Броз Тито и уништи руководство партизанског покрета у Југославији, а наручио ју је лично Хитлер неколико месеци раније.
Германски темељно, Абвер, контраобавештајна служба Вермахта, почео је планирање градње тог аеродрома још 1938, годину пре него што је почео Други светски рат. Локацију је тада брижљиво одабрао мајор Шенебек, војни аташе Трећег рајха, чим је преузео дужност у амбасади у Београду. Разлога за баш тај део банатске равнице било је више.
– У првом реду, то је био повољан геостратешки положај за брзе акције немачке авијације на све жељене циљеве у региону, а затим квалитетан састав тла, одговарајући метереолошки услови, посебно погодни ветрови, као и национални састав становништва у окружењу будућег аеродома. Наиме, у то време велики број немачког становништва живео је, како у самом Великом Бечкереку, тако и у околним селима по атару – данашњем Лукићеву, Клеку, Банатском Деспотовцу – које је још одраније, преко организације „Културбунд“, било упознато са свим припремама и изградњом аеродома, те га својски подржавало – открива наша саговорница.
Ради изградње, окупаторске трупе су одузеле 1.158 хектара земље, углавном од приватних поседника, али који су за одузете парцеле у потпуности били обештећени. Није се штедело ни на чему, па су писте дуге 1.800 метара и широке 50 метара створене од најквалитетнијег бетона. Испод њих изграђени су дренажни канали, који се спуштају ка Бегеју, око километар удаљеном. Дренажа је урађена веома квалитетно, тако да и после највећег пљуска, писте након једва петнаестак минута остају готово сасвим суве. Испод површине су смештени велики резервоари и друге подземне просторије, потребне за логистику тако великог комплекса.
– Након завршетка Другог светског рата аеродром је преузела југословенска војска. Сви надземни објекти су порушени, а опрема која се могла користити пренета на другу локацију, по неким незваничним верзијама, на асније формирани мостарски аеродром. Писте су прекривене земљом и заједно с околним парцелама коришћене за ратарење – истиче Нада Борош.
На такву одлуку војног врхта, сматра она, свакако је утицала близина границе са суседном Румунијом, која је од аеродрома удаљена свега педесетак километара, а као чланица Варшавског пакта, нарочито после Резолуције Информбироа из 1948, представљала потенцијалну опасност од инвазије Стаљинове солдатеске на тадашњу ФНРЈ.
– Зато је аеродром био деценијама потпуно запуштен и препуштен пропадању. Међутим, захваљујући зрењанинским пилотима који су 1991, због преласка далековода преко аеродрома „Багљаш“, били принуђени да га напусте, почела је обнова, заправо изградња практично нове „Ечке“. Данас је то спортски аеродром са школама за обуку, приватним авионима и једрилицама које узлећу с нових травнатих стаза или старих, делимично оспособљених бетонских писта – закључујуе причу историчарка Нада Борош.
Жељко Балабан
