Белингкетово новинарство отворених извора 

За разлику од често више него досадног чачкања и чепркања по терену, испијања пића по кафићима и чекања по неколико сати да се “контакт” појави и покушаја да се од “добро упућених познавалаца прилика” дође до инсајдера вести за којима новинар трага и исцеди та фамозна, још нечувена новост “која прави разлику”, све то уз извесно “подмазивање” дотичних да би им се језици лакше развезали - у домаћој варијанти жуте штампе то се углавном своди на џеџање по судским писарницама у покушајима да се почев од 20 еврића па навише ископира извештај полиције, у зависности од тога колико је прича “врућа” - на дотичној платформи се указала шанса да “проговоре” отворени извори информација. Другим речима, чињенице доступне најширој јавности захваљујући великој количини података који колају онлајн. Нема тајни - све је већ негде забележено у ери електронског комуницирања и те дигиталне трагове треба покупити и сложити.

Недавно је и код нас на телевизији приказан документарац холандске куће ВПРО: Белингкет - Истина у свету пост-истине. Белингкет је међународна мрежа истраживача који могу да се крсте и именом дигиталних форензичара. Они су добрано продрмали методе класичног новинарства и удахнули нови живот потрази за истином. То не значи да су пожелели и успели да замене класично новинарство и непосредне контакте међу људима, извора вести и самих новинара, али су тај однос допунили новом димензијом. Оснивач Белингкета је извесни Елиот Хигинс, блогер из Лестера у Енглеској, ништа мање или више налик свагдашњем домаћину из комшилука који је силом прилика морао да остане код куће, да би уз посао тате-квочке ситној деци почео креативно да продубљује своје способности њушкања по Интернету, проналазећи нове начине за откривање података о неком догађају, као какавих каменчића у сложеном мозаику.

Белингкет се у почетку ослањао на мотивацију и утрошак времена волонтера под Хигинсовим вођством, да би ускоро, после великих успеха и продора пред којима је скидало капу професионално новинарство, њихово деловање добило новчано покриће организовањем курсева за новинаре и истраживаче који су схватили да је реч о пионирском подухвату у свету индустрије вести. Недавним грантом Холандске лутрије доспели су до 16 стално запослених сарадника које повремено ангажују и велике медијске куће попут Би-Би-Сија, посебно када је реч о ислеђивању злочина yihadističkе групе Боко харам у програму “Афричко око”.

Приликом истраживања на основу отворених извора кључан је приступ и анализа расположивих фотографија и снимака на Фејсу, Пинтересту, Твитеру и сличним платформама, призора надзорних камера које је неко скинуо и закачио на мрежу, снимака са мобилних телефона сведока или случајних пролазника који су постали доступни на Јутјубу, са сателита, дронова или пак са било које друге алатке која је забележила дигитални отисак неког догађаја. Потом се тај расположиви материјал укршта и са другим информацијама које су доступне у медијима и на друштвеним мрежама, а које могу да укажу на реалне околности инцидента, све до њиховог преклапања и обликовања целовите приче - малтене из секунда у секунд. У документарцу је на тај начин, корак по корак реконструисано обарање малезијског авиона на лету МХ17 изнад источне Украјине у јулу 2014. године када је трагично страдало 298 путника и чланова посаде.

Авион је био оборен на територију коју је још Толстој у својим романима помињао као “малу Русију” а коју су контролисали проруски сепаратисти, што и данас раде. Како се појавила сумња да их је Русија снабдела ракетним системом “бук” којим је авион срушен, Москва је порицала одговорност. Потом се умешао Белингкет и појавили су се све јачи и јачи докази о присуству руског противавионског оружја на том простору и у том времену. Прича се на крају свела на ону стару добру “јел ти верујеш мени или својим очима”? Мотив ракеташа је био прилично јасан: да се ваздушни коридор изнад Доњецка и Луганска “очисти” од непожељних уљеза и да се пошаље порука о томе ко контролише небо изнад тог дела Украјине.

Хигинс који се бавио наоружањем али и остали из групе су заправо претражили аудио-визуелне снимке и постове на друштвеним мрежама у том региону у време злочина. Један од истраживача, иначе из источног дела Берлина, као добар познавалац руског, претраживањем Фејсбука открио је комуникацију између мајке Рускиње и војника чија је ракетна бригада отишла на задатак у суседну Украјину, да би се по обављеном послу вратила назад, а која недвосмислено указује да се радило о тајној мисији.

Белингкетовци су претражили и снимке “Гугл Земље” са дотичне локације. Време сваког фотографског снимка могло се одредити на основу дужине сенке и угла објектива. Такође се и кретање камиона с ракетном рампом могло реконструисати на основу фотографија са сателита које су га лоцирале, на пример, близу бензинске пумпе у селу Првомајски. Скидајући серије фотографија и видео снимака доступних на Интернету, дигитални истраживачи су открили да је забележен чак и светлећи траг ракета испаљених током вечери у време обарања авиона, и то из Првомајског која је одговарала трајекторији пројектила. Потом се камион са платформом по обављеној мисији вратио у Русију преко Луганска следећег јутра, али на снимцима одозго - са четири ракете мање. Детаље Белингкетових открића потом су преузели иследници званичног холандског тима који је покренуо истрагу (авион је полетео из Холандије и у њему је било највише холандских туриста), да би потом били прослеђени надлежном тужилаштву које их је уврстило и у предмет. Ко онда може да каже да се цев пиштоља није пушила после испаљеног метка, када су то посведочиле очи многобројних објектива о којима актери нису ништа ни наслутили?

Белингкетов успех је убрзо подстакао велике медијске куће да улажу у претраживање отворених извора. Њујорк тајмс је основао властиту лабораторију за визуелна истраживања, а тај тренд су следиле и организације које се баве заштитом људских права - Амнести интернешенал је установио своју посебну јединицу за дигиталне доказе, а недавно је то исто урадио и Хјумен рајтс воч. Овако снажна потреба да се трага за подацима постала је прави одговор на заташкавање и посвемашње баратање полуистинама у временима пост-истине. Јер, у оваквим временима преко ноћи се појавио читав слој људи који се баве манипулацијама у јавном простору и скретањем пажње са радара демократске јавности зарад њеног дезинформисања. Мајстори спиновања имају једини задатак да за добре паре неког моћног послодавца улове у своје мехуре информационе сапунице што већи број људи.

Новинарство отворених извора вратило је у живот првенство података у вести и извештаје, и природни је непријатељ новинарства које се ослања на ауторизована саопштења и кампање дезинформисања. Непријатељ је и релативизовања попут последњег Путиновог цинизма по коме је можда “Наваљни сам набавио и попио отров”. Уместо упадања у замку црно-беле слике света или пак нихилистичког свођења на “сви они су исти”, новинарство отворених извора поставља врло конкретна питања када се инцидент догоди и саставља узрочно-последични низ догађаја до најситнијег детаља. Истраживачи на Интернету при томе морају да положе рачун на који начин су проверили аутентичност аудио-визуелног снимка пре него што пређу на закључивање.

За разлику од платформи попут Викиликса, које огроман материјал стављају на увид јавности, али који уједно захтева даљу селекцију, проверу и продубљивање информација, тако да објављивање података у сировом виду само у ретким случајевима има снагу непобитног доказа, у случају новинарства отворених извора углед се стиче пре свега јасним поступцима провере података. Сви учесници у протоку информација могу да их оспоравају, проверавају, да затраже понављање поступка и закључака тако да и други могу да их тестирају. Једном речју, приближавају се стручном, научном раду - све може да се види и контролише.

Овакво новинарство доживело је не само звездане тренутке у Белингкетовом извештавању о обарању малезијског путничког авиона изнад ратне зоне источне Украјине, него и поводом тровања двоструког агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке у Енглеској, потом у Њујорк тајмсовој истрази убиства новинара Yamala Кашогија у саудијском конзулату у Истанбулу, истраживањима “Афричког ока” о убиствима у Камеруну, проучавању Лабораторије ДФР понашања тролова на Твитеру, доприносу Берклијевог центра за људска права Ројтерсовој Пулицеровој награди током истраге злочина над Рохингјама у Мјанмару...

Милијарде људи на овој планети располажу данас мобилним телефонима, многи од њих су опремљени камерама високе резолуције, тако да жртве, сведоци, па чак и починитељи (углавном из властите глупости и бахатости) могу да документују злочине. Свет чињеница је доступан данас више него икада у људској историји сваком истраживачу за проверу и анализу. Иако моћне државе покушавају да ограниче електронску комуникацију, информације су до сада увек проналазиле начин да избегну баријере и пронађу макар рупицу да негде процуре.

Лоптица је, дакле, у дворишту дигиталног “звиждача” - хоће ли он да свет чује његов глас или ће радије да ћути?

Реља Кнежевић