Belingketovo novinarstvo otvorenih izvora 

Za razliku od često više nego dosadnog čačkanja i čeprkanja po terenu, ispijanja pića po kafićima i čekanja po nekoliko sati da se “kontakt” pojavi i pokušaja da se od “dobro upućenih poznavalaca prilika” dođe do insajdera vesti za kojima novinar traga i iscedi ta famozna, još nečuvena novost “koja pravi razliku”, sve to uz izvesno “podmazivanje” dotičnih da bi im se jezici lakše razvezali - u domaćoj varijanti žute štampe to se uglavnom svodi na džedžanje po sudskim pisarnicama u pokušajima da se počev od 20 evrića pa naviše iskopira izveštaj policije, u zavisnosti od toga koliko je priča “vruća” - na dotičnoj platformi se ukazala šansa da “progovore” otvoreni izvori informacija. Drugim rečima, činjenice dostupne najširoj javnosti zahvaljujući velikoj količini podataka koji kolaju onlajn. Nema tajni - sve je već negde zabeleženo u eri elektronskog komuniciranja i te digitalne tragove treba pokupiti i složiti.

Nedavno je i kod nas na televiziji prikazan dokumentarac holandske kuće VPRO: Belingket - Istina u svetu post-istine. Belingket je međunarodna mreža istraživača koji mogu da se krste i imenom digitalnih forenzičara. Oni su dobrano prodrmali metode klasičnog novinarstva i udahnuli novi život potrazi za istinom. To ne znači da su poželeli i uspeli da zamene klasično novinarstvo i neposredne kontakte među ljudima, izvora vesti i samih novinara, ali su taj odnos dopunili novom dimenzijom. Osnivač Belingketa je izvesni Eliot Higins, bloger iz Lestera u Engleskoj, ništa manje ili više nalik svagdašnjem domaćinu iz komšiluka koji je silom prilika morao da ostane kod kuće, da bi uz posao tate-kvočke sitnoj deci počeo kreativno da produbljuje svoje sposobnosti njuškanja po Internetu, pronalazeći nove načine za otkrivanje podataka o nekom događaju, kao kakavih kamenčića u složenom mozaiku.

Belingket se u početku oslanjao na motivaciju i utrošak vremena volontera pod Higinsovim vođstvom, da bi uskoro, posle velikih uspeha i prodora pred kojima je skidalo kapu profesionalno novinarstvo, njihovo delovanje dobilo novčano pokriće organizovanjem kurseva za novinare i istraživače koji su shvatili da je reč o pionirskom poduhvatu u svetu industrije vesti. Nedavnim grantom Holandske lutrije dospeli su do 16 stalno zaposlenih saradnika koje povremeno angažuju i velike medijske kuće poput Bi-Bi-Sija, posebno kada je reč o isleđivanju zločina yihadističke grupe Boko haram u programu “Afričko oko”.

Prilikom istraživanja na osnovu otvorenih izvora ključan je pristup i analiza raspoloživih fotografija i snimaka na Fejsu, Pinterestu, Tviteru i sličnim platformama, prizora nadzornih kamera koje je neko skinuo i zakačio na mrežu, snimaka sa mobilnih telefona svedoka ili slučajnih prolaznika koji su postali dostupni na Jutjubu, sa satelita, dronova ili pak sa bilo koje druge alatke koja je zabeležila digitalni otisak nekog događaja. Potom se taj raspoloživi materijal ukršta i sa drugim informacijama koje su dostupne u medijima i na društvenim mrežama, a koje mogu da ukažu na realne okolnosti incidenta, sve do njihovog preklapanja i oblikovanja celovite priče - maltene iz sekunda u sekund. U dokumentarcu je na taj način, korak po korak rekonstruisano obaranje malezijskog aviona na letu MH17 iznad istočne Ukrajine u julu 2014. godine kada je tragično stradalo 298 putnika i članova posade.

Avion je bio oboren na teritoriju koju je još Tolstoj u svojim romanima pominjao kao “malu Rusiju” a koju su kontrolisali proruski separatisti, što i danas rade. Kako se pojavila sumnja da ih je Rusija snabdela raketnim sistemom “buk” kojim je avion srušen, Moskva je poricala odgovornost. Potom se umešao Belingket i pojavili su se sve jači i jači dokazi o prisustvu ruskog protivavionskog oružja na tom prostoru i u tom vremenu. Priča se na kraju svela na onu staru dobru “jel ti veruješ meni ili svojim očima”? Motiv raketaša je bio prilično jasan: da se vazdušni koridor iznad Donjecka i Luganska “očisti” od nepoželjnih uljeza i da se pošalje poruka o tome ko kontroliše nebo iznad tog dela Ukrajine.

Higins koji se bavio naoružanjem ali i ostali iz grupe su zapravo pretražili audio-vizuelne snimke i postove na društvenim mrežama u tom regionu u vreme zločina. Jedan od istraživača, inače iz istočnog dela Berlina, kao dobar poznavalac ruskog, pretraživanjem Fejsbuka otkrio je komunikaciju između majke Ruskinje i vojnika čija je raketna brigada otišla na zadatak u susednu Ukrajinu, da bi se po obavljenom poslu vratila nazad, a koja nedvosmisleno ukazuje da se radilo o tajnoj misiji.

Belingketovci su pretražili i snimke “Gugl Zemlje” sa dotične lokacije. Vreme svakog fotografskog snimka moglo se odrediti na osnovu dužine senke i ugla objektiva. Takođe se i kretanje kamiona s raketnom rampom moglo rekonstruisati na osnovu fotografija sa satelita koje su ga locirale, na primer, blizu benzinske pumpe u selu Prvomajski. Skidajući serije fotografija i video snimaka dostupnih na Internetu, digitalni istraživači su otkrili da je zabeležen čak i svetleći trag raketa ispaljenih tokom večeri u vreme obaranja aviona, i to iz Prvomajskog koja je odgovarala trajektoriji projektila. Potom se kamion sa platformom po obavljenoj misiji vratio u Rusiju preko Luganska sledećeg jutra, ali na snimcima odozgo - sa četiri rakete manje. Detalje Belingketovih otkrića potom su preuzeli islednici zvaničnog holandskog tima koji je pokrenuo istragu (avion je poleteo iz Holandije i u njemu je bilo najviše holandskih turista), da bi potom bili prosleđeni nadležnom tužilaštvu koje ih je uvrstilo i u predmet. Ko onda može da kaže da se cev pištolja nije pušila posle ispaljenog metka, kada su to posvedočile oči mnogobrojnih objektiva o kojima akteri nisu ništa ni naslutili?

Belingketov uspeh je ubrzo podstakao velike medijske kuće da ulažu u pretraživanje otvorenih izvora. Njujork tajms je osnovao vlastitu laboratoriju za vizuelna istraživanja, a taj trend su sledile i organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava - Amnesti internešenal je ustanovio svoju posebnu jedinicu za digitalne dokaze, a nedavno je to isto uradio i Hjumen rajts voč. Ovako snažna potreba da se traga za podacima postala je pravi odgovor na zataškavanje i posvemašnje baratanje poluistinama u vremenima post-istine. Jer, u ovakvim vremenima preko noći se pojavio čitav sloj ljudi koji se bave manipulacijama u javnom prostoru i skretanjem pažnje sa radara demokratske javnosti zarad njenog dezinformisanja. Majstori spinovanja imaju jedini zadatak da za dobre pare nekog moćnog poslodavca ulove u svoje mehure informacione sapunice što veći broj ljudi.

Novinarstvo otvorenih izvora vratilo je u život prvenstvo podataka u vesti i izveštaje, i prirodni je neprijatelj novinarstva koje se oslanja na autorizovana saopštenja i kampanje dezinformisanja. Neprijatelj je i relativizovanja poput poslednjeg Putinovog cinizma po kome je možda “Navaljni sam nabavio i popio otrov”. Umesto upadanja u zamku crno-bele slike sveta ili pak nihilističkog svođenja na “svi oni su isti”, novinarstvo otvorenih izvora postavlja vrlo konkretna pitanja kada se incident dogodi i sastavlja uzročno-posledični niz događaja do najsitnijeg detalja. Istraživači na Internetu pri tome moraju da polože račun na koji način su proverili autentičnost audio-vizuelnog snimka pre nego što pređu na zaključivanje.

Za razliku od platformi poput Vikiliksa, koje ogroman materijal stavljaju na uvid javnosti, ali koji ujedno zahteva dalju selekciju, proveru i produbljivanje informacija, tako da objavljivanje podataka u sirovom vidu samo u retkim slučajevima ima snagu nepobitnog dokaza, u slučaju novinarstva otvorenih izvora ugled se stiče pre svega jasnim postupcima provere podataka. Svi učesnici u protoku informacija mogu da ih osporavaju, proveravaju, da zatraže ponavljanje postupka i zaključaka tako da i drugi mogu da ih testiraju. Jednom rečju, približavaju se stručnom, naučnom radu - sve može da se vidi i kontroliše.

Ovakvo novinarstvo doživelo je ne samo zvezdane trenutke u Belingketovom izveštavanju o obaranju malezijskog putničkog aviona iznad ratne zone istočne Ukrajine, nego i povodom trovanja dvostrukog agenta Sergeja Skripalja i njegove ćerke u Engleskoj, potom u Njujork tajmsovoj istrazi ubistva novinara Yamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu, istraživanjima “Afričkog oka” o ubistvima u Kamerunu, proučavanju Laboratorije DFR ponašanja trolova na Tviteru, doprinosu Berklijevog centra za ljudska prava Rojtersovoj Pulicerovoj nagradi tokom istrage zločina nad Rohingjama u Mjanmaru...

Milijarde ljudi na ovoj planeti raspolažu danas mobilnim telefonima, mnogi od njih su opremljeni kamerama visoke rezolucije, tako da žrtve, svedoci, pa čak i počinitelji (uglavnom iz vlastite gluposti i bahatosti) mogu da dokumentuju zločine. Svet činjenica je dostupan danas više nego ikada u ljudskoj istoriji svakom istraživaču za proveru i analizu. Iako moćne države pokušavaju da ograniče elektronsku komunikaciju, informacije su do sada uvek pronalazile način da izbegnu barijere i pronađu makar rupicu da negde procure.

Loptica je, dakle, u dvorištu digitalnog “zviždača” - hoće li on da svet čuje njegov glas ili će radije da ćuti?

Relja Knežević