Археолози и рониоци откривају на Тиси тајне тврђаве срушене пре три века

Пре неколико дана локалитет Стари град опет је постао интересантан археолозима. Ради истраживање су се окупили стручњаци Градског музеја у Бечеју, Народног музеја у Зрењанину, иначе надлежног за атар Новог Бечеја, и београдског Музеја науке и технике, јединог у Србији који проучава подводну културну баштину.

– Циљ је да успоставимо историјски континуитет јер оба Бечеја, Нови и Стари, настају много касније као конгломерат више села па је једино што их спаја – та тврђава – објашњава кустос-археолог бечејског музеја Рашко Рамадански. – Имали смо техничку подршку спасилачког тима „Тиса“ из Сенте, под чијом је јурисдикцијом тај део реке, али нисмо добили дозволу Лучке капетаније у Сенти за роњење на пловном путу, па смо за почетак испитивали речно корито код локалитета „Стари град“ сонаром.

Пре десетак година Покрајински завод за заштиту споменика започео је истраживање локалитета да би утврђење добило заштићени статус. Јесте проглашено угроженим, али се даље није радило на томе да се минорни остаци фортификације спасу од девастирања. Овог пута је археолошка екипа, кад је већ имала на располагању и рониоце, хтела да демистификује и приче о бродоломима између два Бечеја.

– То је тек почетак испитивања терена, а већ сам учествовала у сличним успешним подухватима на Сави и Дунаву, попут оног око остатака Трајановог моста, за који је држава стварно озбиљно залегла – додаје археолог Музеја науке и технике Гордана Каровић, која је већ четири деценије ронилац и тренутно се бави историјом пловидбе. – Осим тврђаве, привукла ме је и прича о бродоломима између два Бечеја. У архивским списима је забележено да је брод Стари град 1931. страдао у невремену и извађен из воде, али не и „Банат“, потопљен 1937. 

Наиме, лађа „Принцеза Јелена“, која је саобраћала на релацији Београд–Сента, буквално је пресекла мали реморкер „Банат“ и олупина је на дну реке, али се не зна тачно где.

– Немамо свој сонар, што отежава посао, па га морамо позамљивати, али, ипак, смо радили бројна истраживања овог дела Потисја – вели ронилац задужен за безбедност тима Сенћанин Нандор Бурањи.

Његов колега Кристијан Ayić из Новог Кнежевца, специјалиста за подводну фотографију, истиче колико је тешко радити у мутној Тиси.

– Да се нешто постигне, треба сликати, сликати и сликати, па из тих снимака извући употебљиво – убеђен је Ayić. – Yaba много труда и стрпљења, ако се не рачуна на низ непредивиђених фактора. Дакле, да је ведро небо и сунчан дан, Тиса се „успори“, а муљ, колико је то могуће, слегне. Без великог ентузијазма и оптимизма не вреди ни почињати.

Новобечејски атар покрива Народни музеј у Зрењанину, али у последње време и Покрајински завод заштиту споменика на локалитету „Арача“, те Музеј Војводине са стручном екипом из Немачке око „Борђоша“. С бечејским музејом, зрењанински ће опет радити у Новом Бечеју после давног истраживања на локалитету „Матејски брод“.

– Стари град је врло занимљив јер је тврђава из истог периода неповратно изгубљена градњом стамбених објеката и саобраћајница – објашњава археолог музеја у Зрењанину Александар Шоломон. – Остали су само летописи. Овде, ипак, има неких материјалних доказа и можемо доћи до нових података и можда установити и обим утврђења, а онда да повучемо аналогије између два центра средњег Баната. У евентуални будући пројекат ваља укључити и историчаре, пре свега Новобечејца професора др Александра Касаша, који је већ писао о том локалитету.

Његов колега и суграђанин из Завода за заштиту споменика Дејан Жигић похвалио је Новобечејце и јер много раде на промоцији културне баштине своје средине, од Житног магазина, Котарке и Музеја „Жеравица“ у Новом Милошеву, преко манастира Араче до Борђоша.

– Последња два локалитета су, условно речено, обична, док је „Стари град“ необична археологија – наглашава Жигић.

А локалитет може бити заиста атрактиван јер је од пре три године Тиса опет међународно пловна река.

– За наше прилике то није баш чест случај јер археологија није мимо света и свако вуче на своју страну, већ школски пример колегијалне сарадње. Ми смо покренули инцијативу, позвали колеге из Зрењанина и Београда, па и спасилачки тим. Тек кад је све правно покривено, могли смо кренути. Сонаром смо снимили подводни део тврђаве, испробали различите технике фотографије и досад утврдили не сасвим јасне габарите. Све је то битно. Имамо методолошки и кадровски нуклеус, сад ваља разрешити причу о остацима тврђаве – закључује иницијатор читавог подухвата Рамадански Пошто је гост био Глигор Даковић из Зрењанина, тренутно докторанд и асистент на Катедри за археологију Универзитета у Питсбургу, за заборављену фортификацију ће сазнати и Америка.

Властимир Јанков