Arheolozi i ronioci otkrivaju na Tisi tajne tvrđave srušene pre tri veka

Pre nekoliko dana lokalitet Stari grad opet je postao interesantan arheolozima. Radi istraživanje su se okupili stručnjaci Gradskog muzeja u Bečeju, Narodnog muzeja u Zrenjaninu, inače nadležnog za atar Novog Bečeja, i beogradskog Muzeja nauke i tehnike, jedinog u Srbiji koji proučava podvodnu kulturnu baštinu.

– Cilj je da uspostavimo istorijski kontinuitet jer oba Bečeja, Novi i Stari, nastaju mnogo kasnije kao konglomerat više sela pa je jedino što ih spaja – ta tvrđava – objašnjava kustos-arheolog bečejskog muzeja Raško Ramadanski. – Imali smo tehničku podršku spasilačkog tima „Tisa“ iz Sente, pod čijom je jurisdikcijom taj deo reke, ali nismo dobili dozvolu Lučke kapetanije u Senti za ronjenje na plovnom putu, pa smo za početak ispitivali rečno korito kod lokaliteta „Stari grad“ sonarom.

Pre desetak godina Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika započeo je istraživanje lokaliteta da bi utvrđenje dobilo zaštićeni status. Jeste proglašeno ugroženim, ali se dalje nije radilo na tome da se minorni ostaci fortifikacije spasu od devastiranja. Ovog puta je arheološka ekipa, kad je već imala na raspolaganju i ronioce, htela da demistifikuje i priče o brodolomima između dva Bečeja.

– To je tek početak ispitivanja terena, a već sam učestvovala u sličnim uspešnim poduhvatima na Savi i Dunavu, poput onog oko ostataka Trajanovog mosta, za koji je država stvarno ozbiljno zalegla – dodaje arheolog Muzeja nauke i tehnike Gordana Karović, koja je već četiri decenije ronilac i trenutno se bavi istorijom plovidbe. – Osim tvrđave, privukla me je i priča o brodolomima između dva Bečeja. U arhivskim spisima je zabeleženo da je brod Stari grad 1931. stradao u nevremenu i izvađen iz vode, ali ne i „Banat“, potopljen 1937. 

Naime, lađa „Princeza Jelena“, koja je saobraćala na relaciji Beograd–Senta, bukvalno je presekla mali remorker „Banat“ i olupina je na dnu reke, ali se ne zna tačno gde.

– Nemamo svoj sonar, što otežava posao, pa ga moramo pozamljivati, ali, ipak, smo radili brojna istraživanja ovog dela Potisja – veli ronilac zadužen za bezbednost tima Senćanin Nandor Buranji.

Njegov kolega Kristijan Ayić iz Novog Kneževca, specijalista za podvodnu fotografiju, ističe koliko je teško raditi u mutnoj Tisi.

– Da se nešto postigne, treba slikati, slikati i slikati, pa iz tih snimaka izvući upotebljivo – ubeđen je Ayić. – Yaba mnogo truda i strpljenja, ako se ne računa na niz neprediviđenih faktora. Dakle, da je vedro nebo i sunčan dan, Tisa se „uspori“, a mulj, koliko je to moguće, slegne. Bez velikog entuzijazma i optimizma ne vredi ni počinjati.

Novobečejski atar pokriva Narodni muzej u Zrenjaninu, ali u poslednje vreme i Pokrajinski zavod zaštitu spomenika na lokalitetu „Arača“, te Muzej Vojvodine sa stručnom ekipom iz Nemačke oko „Borđoša“. S bečejskim muzejom, zrenjaninski će opet raditi u Novom Bečeju posle davnog istraživanja na lokalitetu „Matejski brod“.

– Stari grad je vrlo zanimljiv jer je tvrđava iz istog perioda nepovratno izgubljena gradnjom stambenih objekata i saobraćajnica – objašnjava arheolog muzeja u Zrenjaninu Aleksandar Šolomon. – Ostali su samo letopisi. Ovde, ipak, ima nekih materijalnih dokaza i možemo doći do novih podataka i možda ustanoviti i obim utvrđenja, a onda da povučemo analogije između dva centra srednjeg Banata. U eventualni budući projekat valja uključiti i istoričare, pre svega Novobečejca profesora dr Aleksandra Kasaša, koji je već pisao o tom lokalitetu.

Njegov kolega i sugrađanin iz Zavoda za zaštitu spomenika Dejan Žigić pohvalio je Novobečejce i jer mnogo rade na promociji kulturne baštine svoje sredine, od Žitnog magazina, Kotarke i Muzeja „Žeravica“ u Novom Miloševu, preko manastira Arače do Borđoša.

– Poslednja dva lokaliteta su, uslovno rečeno, obična, dok je „Stari grad“ neobična arheologija – naglašava Žigić.

A lokalitet može biti zaista atraktivan jer je od pre tri godine Tisa opet međunarodno plovna reka.

– Za naše prilike to nije baš čest slučaj jer arheologija nije mimo sveta i svako vuče na svoju stranu, već školski primer kolegijalne saradnje. Mi smo pokrenuli incijativu, pozvali kolege iz Zrenjanina i Beograda, pa i spasilački tim. Tek kad je sve pravno pokriveno, mogli smo krenuti. Sonarom smo snimili podvodni deo tvrđave, isprobali različite tehnike fotografije i dosad utvrdili ne sasvim jasne gabarite. Sve je to bitno. Imamo metodološki i kadrovski nukleus, sad valja razrešiti priču o ostacima tvrđave – zaključuje inicijator čitavog poduhvata Ramadanski Pošto je gost bio Gligor Daković iz Zrenjanina, trenutno doktorand i asistent na Katedri za arheologiju Univerziteta u Pitsburgu, za zaboravljenu fortifikaciju će saznati i Amerika.

Vlastimir Jankov