СЕНИОРИ "ОСВАЈАЈУ" ТРЖИШТЕ РАДА Све више пензионера у Србији продужава радни век! Ево шта кажу прве процене, колико има „старијих“ радника
У Србији је просечна пензија знатно испод половине просечне потрошачке корпе, нижа је и од минималне потрошње, а најнижа пензија не достиже четвртину просечних трошкова, чак ни половину минималних, због чега све већи број старијих наставља да ради и након пензионисања, пише месечник Бизнис и финансије.
Председник Синдиката пензионера Србије „Независност” Милош Грабунџија рекао је да тачан број пензионера који раде немају ни послодавци ни држава, иако би се могло доћи до податка бар за оне који настављају да уплаћују порезе и доприносе.
Према неким проценама, недостатак радника на тржишту, али и кућни буџет, попуњава између 50.000 и 100.000 пензионера. Ипак, Грабунџија на основу искуства с терена, сматра да је тај број далеко већи.
„После пензионисања највише раде припадници полиције, БИА-е, војске. Њих ангажују разне институције, што је већ постало помодарство. Они руководе обезбеђењем и већина ради преко уговора о делу, или је у радном односу ако су у неком већем систему“, казао је он.
Најмање пензионера је, како је навео, ангажовано у производњи јер су они „исхабани“ током радног века, па здравствено нису способни да раде. Ако то и чине, обично је реч о некој надници, мајсторији или чувању деце и страријих људи, што се нигде не евидентира, пренела је Бета.
„Додатне приходе мора да обезбеди и 62.000 људи са пензијом мањом од 10.000 динара, а то су углавном пољопривредни или породични пензионери“, рекао је Грабунџија.
У Србији очекивано трајање живота после 65. године, односно период у ком се користи пензија, износи 14,8 година за мушкарце. То је 4,5 година мање него у земљама ЕУ, осим у Бугарској и Летонији где је тај период још краћи, док је за жене 17,3, године мањи него у било којој од земаља ЕУ.
Србија се суочава са несташицом радне снаге, што постаје горка пилула за земљу која је свој раст базирала на понуди јефтиног рада. Тај модел доноси нижи доходак и узрокује одлив радно способних ван земље, док је истовремено становништво све старије, пише Бизнис и финансије.
Увоз страних радника само тренутно „гаси пожар“, јер ако се не обезбеде услови да мањи број запослених ствара вишу вредност, биће све теже да се намакне довољно прихода у државној каси. То доводи у питање и одрживост здравственог, пензионог и система социјалне заштите.
И док у систему социјалне заштите има простора за побољшања, код пензионог система, који се такође финансира из текућег рада и делом из буџета, могућности су много мање.
„Наш систем је прилично усаглашен са европским системима, иако су они историјски различито настајали. Пензиони системи генерално су угрожени јер се померила граница очекиваног трајања живота, па је све учесталији притисак да се повећа и прописана старосна граница за одлазак у пензију. Код нас, период дефицита потрошње у односу на приход од рада током животног циклуса траје дуго, јер се у радно активно становништво улази касно, у просеку тек у 27. години и излази већ са 58, а у Шведској, на пример, са 64 године. У просеку, суфицит траје 31 годину или две године краће од европског просека”, рекла је професорка ФЕФА факултета Гордана Матковић.
Она је навела да се у периоду од 2009. до 2019 године просечан радни стаж нових корисника старосне пензије у Србији спустио за мушкарце са 36 на 32 године, док код жена није много варирао и креће се око 30 година.
У Србији је старосна граница за пензионисање, уз најмање 15 година радног стажа, 65 година за мушкарце и 63 године и десет месеци за жене. Притом, старосна граница за пензионисање жена се постепено помера, како би се до 2032. изједначила са условом прописаним за мушкарце.
Та граница није ниска, сматра Матковић, посебно ако се има у виду очекивано трајање живота које је у Србији знатно испод европског просека. Као и у Србији, старосна граница од 65 година за мушкарце је услов за пензију у осам земаља ЕУ, десет држава, махом економски развијених, има старосну границу до 67 година, а она је нижа у девет земаља ЦИЕ. У готово две трећине земаља ЕУ, старосна граница за жене виша је у распону од две до четири године.
„Нису могуће велике структурне промене којима би се прешло из система у ком висина пензије зависи од висине уплаћених доприноса, на модел мањег издвајања током рада уз гаранцију само базичне пензије, на пример 25.000 динара. Јер, у садашњем систему људима је наметнуто да плаћају високе доприносе и не може им се после одредити базична пензија. То је неприхватљиво“, оценила је Матковић.
Како је указала, да се у старту знало да ће пензије бити минималне, држава је морала да наплаћује и знатно ниже доприносе а људи би се другачије организовали, на пример кроз приватне фондове.
„Није могуће ни да се исплаћују овако формиране пензије, а да се младима који почињу да раде одреде минимална издвајања за пензиони фонд, уз гаранцију само базичних примања када оду у мировину. То би створило велику рупу у пензионом фонду, која би морала да се надокнађује из буџета наредних 40 година“, рекла је Матковић и додала да је свака иоле драматичнија промена пензионог система велики транзициони трошак.
Оно што по њеним речима јесте могуће, то су фина побољшања постојећег система, што раде и друге европске земље. Већина њих је предузела мере и да се свеобухватније заштите старе особе које нису оствариле право на пензију. Одређује се минимална накнада неопходна за живот која је испод минималне пензије, а често се помера и старосна граница за остваривање тог права, рецимо након 70. године живота. То се исплаћује из буџета, не из пензионог фонда, јер основ није износ уплаћених доприноса.
„Све земље се боре са притисцима на пензионе фондове. Постоје механизми који стимулишу људе да раде и после достигнуте старосне границе. То је систем бонуса који функционише у више европских земаља али не и код нас, док у већини држава, као и у Србији, ако се раније оде, мировину умањују пенали. Негде су трајни, негде само до периода кад се достигне старосна граница. Али, то се одређује након опсежних и детаљних истраживања, док код нас таквих анализа нема”, истакла је Матковић.