Ту нема чега нема - чесме, жардињере, фонтане, роштиљи, топови, двоглави орлови, коњи, делфини, јонски и дорски стубови. Нека липарска Лора, попут оне из драме Тенесија Вилијамса нашла би у овој “бетонској менажерији” и свог омиљеног једнорога.
Село Липар основали су добровољци којима су 1921. Карађорђевићи доделили земљу на пустари Емушић. Први међу њима био је Танасије Богдановић, добровољац из Лике. До 1938. добровољци су саградили 287 кућа у којима је живело 1.702 људи, у просеку шест по огњишту.
Историјски максимум село има на попису 1961. - чак 1.890 житеља после чека почиње осипање становништва па је на Попису 1991. било 1.434 људи. Ратови деведесетих доводе нове становнике - избеглице из Хрватске и Босне па је на Попису 2002. поново чак 1.841 житељ.
Међутим, протекле две деценије догодио се потпуни демографски суноврат, село је изгубило више од трећине становника па је попис 2022. избројао свега 1.144 житеља што је уједно и историјски минимум села од његовог оснивања пре једног века.
У центру села налази се споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу под чијом је влашћу место настало. Поред њега су табле са именима 211 солунских добровољаца родом из Херцеговине, Лике, Босне, Далмације, Баније и Црне Горе који су основали село. Преко пута је споменик борцима НОБ-а страдалим у Другом светском рату.
Мештане Липара у априлу 1941. задесила је иста судбина као и људе у Степановићеву, Танкосићеву, Сиригу и другим добровољачким селима чијим су житељима мађарске окупационе власти дале три дана да напусте своје куће.
“Сва она лица српске, босанске и црногорске, те циганске народности, надаље Јевреји, који пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, то јест усељеници или колонисти, дужни су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 29. овог месеца у 0.00 сати”, гласила је наредба мађарског генерала Ференца Бајора, војног команданта Новог Сада.
Као и у случају осталих поменутих места - део житеља се упутио назад у своје родне крајеве, проклинући дан када су послушали краља и дошли у “богату равницу”, неки од њих завршили су о логору Шарвар док се један број склонио у Недићеву Србију. Већина преживелих вратила се у своје куће после рата.
Православни Храм Успења Пресвете Богородице се налази на углу Главне и Улице Мире Ратковић у центру села. Грађевина је релативно нова, темељи су изливени у септембру 2009. а изградња је завршена убрзо након тога.
Слава села Липара је Велика Госпојина. У центру је и уредно окречени струјни трансформатор украшен српским тробојкама и националним грбом.
Окрепљење пред крај дуге вожење од Црвенке преко Паноније и Бајше до Липара потражили смо код Десанке Драгић, тетка Десе - која нас није пустила док се нисмо прописно најели и напили.
Основна школа “Никола Тесла” је лепо одржавана приземна зграда саграђена 1926. Ако је судити према веома ажурном сајту школе, у свакој генерацији је по један разред, највише их је у 7. (генерација 2010) - 16 док је у 2. разреду само петоро деце.
Било их је седам али се двоје исписало. У сваком разреду исписало се током школовања неколико ученика. За претпоставити реч је о ђацима чији су родитељи решили да се одселе у већа места или иностранство.
Пре 20 година школу у Липару је похађало око 200 ђака, у просеку 25 по генерацији док их је сада само 67 па се Липару спрема судбина бројних других села чији је број становника пао испод 1.000 па се у њиховим основним школама иде само у прва четири разреда а после тога ђаци путују у најближе веће место, у овом случају - Кулу.
Роберт Чобан
