Према књигама староставним, Јевреји су се у Апатин доселили средином 18. века - попис из 1749. наводи тридесетак душа јудаистичке вероисповести. Сакрална места њиховог окупљања првобитно су били молитвени домови, па је тако и прва апатинска синагога заправо била једна изнајмљена кућа, једноставно опремљена, односно прилагођена обредној сврси. Постојећа зграда синагоге освећена је тек 1885, али се претпоставља да је она ипак настала проширењем или преправком неке старије зграде из друге половине 18. века, мада писаних доказа за то нема.
У Другом светском рату је, нажалост, страдао већи део заједнице, па је по ослобођењу обновљена јеврејска општина бројала свега 25 чланова. Убрзо ће, међутим, и добар део тих Јевреја који су преживели Холокауст отићи пут Израела или у САД, те ће синагога практично опустети и 1955. зграду је купила Баптистичка црква. Но, већ деценијама ни баптисти не користе објекат, те је он, препуштен зубу времена, убрзано пропадао.
Синагога је, наиме, грађена од ћерпича и старе опеке. На угловима северног зида данас се јасно уочавају две велике вертиклане пукотине које се протежу целом висином, на шта су у својој студији упозорили архитекта конзерватор Љиљана Страмештеров и историчар уметности Дејан Радовановић. Зидови су у доњим зонама влажни, малтер се круни и отпада а у горњим су прекривени мрежастим пукотинама. Ипак, биће да је у најгорем стању кров, будући да се „из ваздуха” види да се добрано раздвојио, те би свака иоле озбиљнија киша или снег могли да направе озбиљан белај.
Јер таваница синагоге је малтерисана штук малтером на дашчаној подлози, и украшена је молерском декорацијом са стилизованим барокно рокајним мотивима у угловима. У централним делу је илузионистички осликано небо са заветним плочама Божјих заповести. Посебност чини што је текст исписан хебрејским писмом али наопако, с лева на десно. “Због декорације таванице ова синагога заслужује посебну пажњу. Управо оно што ту зграду чини тако необичном, готово би се смело рећи јеретичком, јесте натпис који се може прочитати само у огледалу“, истиче проф. Иван Черешњеш из Центра за Јеврејску уметност на Хебрејском Универзитету у Јерусалиму.
Непосредно наспрам улазних врата налази се својеврстан мали базен од црвеног камена, укопан у под, са издигнутом каменом оградом. Готово да, међутим, постоји консензус како није у питању микве, јер се обредно купатило градило у самом простору синагоге искључиво у ортодоксним јеврејским заједницама каквих у Апатину никада није било. С друге стране, будући да је ритуал купања и очишћења значајан за службу баптистичке цркве, пре свега у ритуалу крштења, пре ће бити да је базен постао део унутрашњости објекта док је он био баптистичка богомоља.
На синагогу се у дворишту надовезује нижа зграда са две учионице и станом за рабина. У Апатину је, наиме, још од краја 18. века основну подуку деци апатинских Јевреја пружао рабин, уједно учећи ђаке из других места. Школа јеврејске општине је првобитно била дворазредна, а касније, када су у њу пошла и деца других конфесија, прерасла је у шесторазредну, при чему је настава извођена на мађарском језику. Ову школу, која је званично престала с радом 1920, похађали су и чувени композитор оперета и филмске музике Пал Абрахам и књижевник Ервин Шинко, оснивач Катедре за хунгарологију на Филозофском факултету у Новом Саду.
Одлука Владе Србије да апатинску синагогу прогласи културним добром – спомеником културе од изузетног је значаја, будући да се сада коначно стичу услови да се уђе у поступак грађевинске санације и унутрашње заштите овог комплекса. У том би светлу ваљало очекивати, с једне стране, да се чим пре припреми пројекат обнове, али и да се, паралелно, уради и сондирање, узорковање и детаљна стратиграфија сликане декорације, будући да је и даље нејасно да ли је чувена сцена са заветним плочама настала у време освећења синагоге, или је можда рад Рудолфа Удварија (1898-1960), који је осликао и свод цркве у Апатину и чувену таваницу овдашњег Дома културе.
Мирослав Стајић
