Наш једини представник био је интермајстор Станислав Михејев, који је дошао до најсјајније медаље, освојивши фантастичних осам поена у девет кола. Он је и раније постајао првак планете у категорији особа са физичким инвалидитетом, а и члан је наше репрезентације. Друго место је припало израелском интермајстору Андреју Гурбанову, а бронзом се окитио јерменски ФИДЕ мајстор Саргис Саргисјан.
Имали смо ту срећу да разговарамо са новим планетарним шампионом, и чланом нашег националног тима, често насмејаним интермајстором из Сомбора Станиславом Михејевом.
Какав је био ваш шаховски почетак?
– То је било још у детињству. Рођен сам у Совјетском Савезу, у истом стању (Михејев је корисник инвалидских колица), и нисам могао да излазим напоље. По тадашњим законима дете није могло да добије инвалидска колица пре шеснаесте године. То данас звучи чудно, али такви су били закони. Због тога смо суштински били у четири зида. Оно што је било занимљиво на телевизору то је био шах. Сваки дан смо гледали такмичење између Карпова и Каспарова. Навијао сам за Карпова. То је било невероватно! И тако сам ушао у ову игру. Код мајке је често долазила пријатељица, која је волела шах, иако је играла слабо, али ме је увек са осмехом подстицала да учим о овој древној игри. Играли смо сваке вечери. И тако сам научио, корак по корак.
Станислав Михејев, који је рођен у Совјетском Савезу, одговорио је и на питање у чему је разлика између руске и српске школе шаха, односно совјетске и југословенске?
– Ја видим само једну разлику. Руски шахисти играју само на резултат, само главом. Њима је битно само које место су освојили. Југословенска шаховска школа је нешто друго, јер шахисти више воле шах од руских. Они играју срцем. Док руски шахисти само гледају да ли ће освојити неку награду, неке паре, људи овде траже нешто лепо у шаху… лепе варијанте. Мени то више одговара. То је уживање у шаху. Треба волети шах, волети игру. То је прави начин – рекао је Михејев.
С каквим препрекама сте се сусретали као шахиста са инвалидитетом?
– Препрека је било колико хоћеш. Ми смо одрасли у земљи у којој није ништа прилагођено особама са инвалидитетом. При том, код нас зима траје пет-шест месеци, и има много снега, па не можеш да изађеш напоље. На пример, треба да купиш хлеб, продавница ти је на само сто-двеста метара, али ти не можеш изаћи напоље. То је веома тешко. Зато је много лепше овде живети. Највећа препрека је непостојање прилагођеног тоалета за особе са инвалидитетом. Шаховска партија траје неколико сати, и за то време треба да уђеш у тоалет неколико пута, а то је јако тешко. Ништа није прилагођено. Можда у великим градовима, Москви, Петерсбургу, али у малим срединама нема ништа. То је велики проблем и у Србији. Због тога сам изгубио много поена рејтинга.
Због чега сте решили да одете из Русије и преселите се баш у Србију?
– Било је много разлога. Још 2014. године ми смо почели сукоб са Украјином. Узели смо Крим. То мени није одговарало. Схватио сам да смо направили велику грешку. Други разлог је тај што сам тражио земљу где нема зиме. Када сам дошао овде снег се задржао само четири недеље. Био сам срећан због тога. Даље, да би стигао на такмичење у Русији треба путовати десетак сати аутобусом. Овде сам од Сомбора до Зрењанина стигао за око два сата, што је за Русију мачји кашаљ.
Како сте се припремали за светско првенство које сте освојили?
– Искрен да будем, никако. Ја радим као шаховски тренер. Стално имам часове шаха, па немам времена за себе. А опет, можда је баш и у томе ствар. Стално сам повезан за шахом, тренирам друге, па тако и себи помажем да останем у форми. Такође, имао сам велику помоћ, и овим путем желим да се захвалим Шаховском савезу Војводине, Сомборском шаховском клубу, председнику клуба ФИДЕ мајстору Јосипу Декићу и велемајстору Синиши Дражићу, који су ми много помогли и омогућили да наступим на овом такмичењу.
Да ли сте задовољни организацијом?
– Била је добра, јер је организатор био познати новосадски велемајстор Синиша Дражић. Он ме је и позвао у Србију, 2014. године. Такође, ово му је треће Светско првенство за особе са физичким инвалидитетом које организује. Сваки пут је све боље. И сада ми је много помогао како бих могао да учествујем. Сада смо играли у Каштелу Ечка, где је фино и мирно. Собе и храна су били добри, и све је било добро припремљено за особе са инвалидитетом.
Сјајни Оморјан
У оквиру фестивала је одигран и кружни интермајсторски турнир, а ФИДЕ мајстор Дејан Оморјан је играо сјајно. Мало је фалило да освоји интермајсторску норму на свом терену, јер је рођен у Ечки, али, нажалост, није успео да победи у последњем колу. Сјајној организацији су допринели новосадски велемајстор Синиша Дражић, спонзор фестивала компанија здраве хране „Рејн”, ШК Хајдук из Чуруга, директор турнира Станислав Ракуљ и Шаховски савез Војводине.
Следеће године је Олимпијада у Будимпешти. Каква су ваша очекивања?
– Надам се да ћемо направити добру екипу, да ћемо још мало појачати састав, да ће играти и Владимир Класан, Димић, Живић... Мислим да имамо одличне шансе за медаљу. Ствар би била и далеко лакша ако бих ја добио српско држављанство, како бих могао да пређем границу са Мађарском. Волео бих да имам двојно држављанство, српско и руско, како бих могао да посећујем и своју мајку у Русији.
С обзиром да сте већ дуго овде, како бисте оценили стање шаха?
– Свиђа ми се што има доста такмичења у Србији. Надам се да ће бити још боље, као и да ће то резултирати медаљом на Олимпијади. Нарочито јер су на српску листу прешли и руски шахисти Сарана и Предке. То Србији повећава шансе да се бори за медаљу. Видим добру перспективу у будућности.
Имате ли неки хоби поред шаха?
– У младости јесам. Био сам упућен у фудбал. Био сам судија. Припремао сам две екипе. Једна од њих је играла у Другој руској лиги. Био сам им као тренер. Сада више не. Бавим се само шахом. У њему сам 24 сата. Могу рећи да сам срећан због тога, јер 90 посто људи ради оно што не воли, само због пара. Са друге стране, мени шах доноси задовољство. Имам могућност да тренирам и децу, и одрасле.
Шта бисте поручили млађим шахистима?
– Само једно - читајте књиге! Нико не чита књиге. Имам много ученика, а од њих само један или два читају књиге. Мислим и на шаховске, али и на друге. Класици нам помажу да развијемо мишљење, као и фантастика, научна литература, и тако даље. Ако читаш ти више познајеш свет, и боље познајеш шах. У шаху је огромна конкуренција, а књиге су степенице до успеха.
Стефан Костић
