О значају шаха за развој младих људи, шта ова одлука доноси, али и о историји иницијативе „Шах у школе“ за „Дневник” је говорио један од пионира ове идеје у нашој земљи, ФИДЕ мајстор из Вршца Милорад Капелан (79), који је цео живот посветио шаху и младима.
О томе колико је успешан говоре генерације шахиста које са поносом истичу да су били његови ученици.
Треба напоменути и да је прва школа која је увела шах од првог разреда Основна школа „Вук Караџић“ у Вршцу, баш у периоду када је Капелан био директор те установе.
Познати вршачки тренер је на свечаности поводом 75–годишњице Шаховског савеза Србије добио признање за допринос развоју древне игре.
Због чега је шах важан за развој деце?
– Познато је да шах као игра благотворно делује на дечији организам. Могу га играти и дечаци и девојчице, и они који слабије чују или виде, без обзира какав неко хендикеп има, сви могу играти шах. Такође, за ову игру нису потребне неке физичке предиспозиције. Може се играти у било којој просторији, без обзира на доба године. На пример, скијање је могуће само зими, а шах се може играти и лети, и зими. Такође, шах је најјефтинији спорт. Потребно је купити само шаховску гарнитуру, која може трајати и до 30 и више година. Шах улепшава детињство. Шахисти ретко постају проблематични људи. Рецимо, у Павлишу су управо шахисткиње прве девојке које су завршиле факултете. Ако у породици двоје-троје деце играју шах, они се истовремено забављају, али и раде нешто корисно. Развијају критичко размишљање, смисао за комбинацију, лепоту и естетику... На пример, неко жртвује топа, па овај други не сме да узме, него мора да одигра нешто друго, па му да мат, и тако даље. Дакле, то су све елементи који дају шаху предност у односу на неке друге спортове. Стога је овај спорт погодан да буде у школском систему. Он је први пут уведен управо у Основној школи „Вук Караџић“ у Вршцу као слободна активност за ученике првог разреда, 1988. године. То су била и најнапреднија деца тих генерација у школи, а међу њима је било и три кадетска првака Југославије. Мушка и женска екипа ове школе су биле и прваци државе, истовремено.
Како коментаришете одлуку Завода за унапређивање образовања и васпитања да уведе шах као слободну наставну активност?
– Добро је што се шах вратио у образовни систем. Због чега је то само пети и шести разред, не знам. Они су вероватно о томе разматрали и закључили да је тако најбоље, и ја то поштујем. Али, то не значи да кроз неко време није могуће почети и од првог разреда, јер, опет кажем, ништа не кошта. Ово је добар први корак. Међутим, да би успело, потребна је припрема. Шта то значи? Људи који ће предавати шах не могу имати само шаховско, већ и педагошко знање.
Каква би то припрема била?
– Рецимо, да дође иницијатива из Београда или Новог Сада, да свако на својој територији организује припрему и обуку тих људи. Да прво видимо колико имамо спремних људи, јер они ће за то сигурно бити награђени. Њих треба едуковати о томе шта ће и на који начин подучавати децу. То је најважније. Други део припреме је набавка шаховских гарнитура, сатова, демонстрационих табли. Такође, ту ће долазити и деца различитог шаховског знања и умећа, па предавач мора бити спреман и на такве ситуације. Ако не заинтересује децу пола ће их напустити, а то нам није циљ, већ да привучемо нове. Стога, поред педагошког, неопходно је и неко знање из психологије.
Како је текао развој идеје „Шах у школе“?
– Шах смо увели у школе 2007. године, када је свака школа добила допис од Министарства просвете и спорта. Тада је шах био један од седам изборних предмета. Сваки учитељ и директор школе су имали обавезу да обавесте родитеље да је један од изборних предмета и шах. Путовао сам по Војводини и држао припреме и предавања како то што боље дочекати. Некада је за успех овакве идеје потребно укључити и власт, јер школа нема других прихода него од општине. И тада, а верујем да је и сада тако, је генерални секретар Шаховског савеза Србије Небојша Баралић активно радио на спровођењу ове идеје.
Који су следећи потребни кораци?
– Поред припреме, важно је и да се медијски то пропрати, да се афирмативно пише о шаху. Ту треба да буду заступљени млади шахисти. На пример, Александар Инђић, Теодора Ињац... То је изванредно шта раде. Само је потребна иницијатива. Наши људи су предузимљиви, имају идеја. Треба то искористити.
Стефан Костић
