- Увео сам количину рада која није била оправдана науком о спорту, производила је велики број понављања. Играч мора да схвати да се шут усавршава понављањем. Чим престанеш да понављаш, губиш. Терао сам своје играче на све то и када је реч о детаљима те технике, један сам од првих на свету то развио. То је било у време када Грег Попович, иначе мој пријатељ, кога много волим, није мислио да шут треба да се ради, већ да је то природна особина играча. Или га има, или га нема. Ми смо то уводили. Поготово када су у питању млађи играчи, како би их уморио да немају времена за глупости. Почео сам да им дајем књиге, јер сам схватио да читање развија фантазију - била је само једна од бројних занимљивих прича, које је прослављени кошаркашки тренер, Душко Вујошевић, поделио гостујући на књижевној вечери на новосадском сплаву "Цепелин".
Књижевност, сликарство и кошарка. Три уметности, свака на свој начин, одувек су биле центар интересовања стратега, који је обележио епоху Партизана. Од 1985. године, када је одисеју у "парном ваљку" почео као асистент, до 2015. године, када ју је завршио, као најтрофејнији тренер у историји клуба.
Свака од те три уметности обликовала је Вујошевића. По угледу на свог великог пријатеља и сликара Воја Станића "насликаће" ремек-дело, било да је реч о два евролигашка фајнал-фора са црно-белима, или о бројним играчима на чије је каријере пресудно утицао. По угледу на књижевног љубимца, Данила Киша, "неће се дати". Све то чиниће оно што јесте, његово тренерско стваралаштво и његову личност, која га је и довела до тренутног статуса.
Током вишечасовног боравка на књижевној вечери у Новом Саду, Вујошевић је, описујући како је образовао своје играче кроз читање, још једном пружио увид у методе свог рада. Управо то је био и повод за разговор за "Дневник", на чијем почетку је освајач 23 трофеја са Партизаном описао како се осећао током једног од не толико честих боравака у Српској Атини.
- Свака посета Новом Саду јако ми прија – рекао је Вујошевић за "Дневник". – Иако су Београд и Нови Сад близу, опет у последње време не долазим често. Овај пут се та посета поклопила са лепим амбијентом на сплаву "Цепелин", са прелепим погледом на Петроварадинску тврђаву. Разговор се тицао две ствари – спорта и књижевности, навике читања, обе ствари које пуно волим. Волим да причам о томе, тако да ми је било веома пријатно - навео је 65-годишњи стратег.
О кошаркашким центрима - Новом Саду и Суботици
Потом је било речи и о подизању војвођанских клубова, пре свега Спартака и Војводине, који су ове сезоне доказали да су направили озбиљан искорак у односу на претходне године и приближили се квалитету абалигаша, што је лига којој оба колектива стреме.
- Српска кошарка има велику потребу да обнови и увећа Нови Сад и Суботицу као кошаркашке центре. Оба града су имала прволигашку екипу у старој Југославији, чешће Нови Сад, али смањена Србија у односу на Југославију има већу потребу за тим центрима који су и у Југославији били значајни. Војводина је била и простор на којем су се рађали играчи који су били лидери те старе југословенске школе кошарке, попут Златоја Несторова и Ласла Хајнала. Говорим само о мушкој, у женској је имала још и већи значај. Кад су у питању новије генерације, ту су Жељко Ребрача и Дејан Бодигора као перјаница, Миленко Тепић и Милан Гуровић такође. Немогуће је набројати све који су имали значај. У том смислу и у смислу публике, то су градови који имају економски потенцијал и значајно тржиште у односу на нашу територију.
Спартак је посебно близак једном од највећих умова југословенске кошарке, највише због тога што је на кормилу тог тима Владимир Јовановић, његов дугогодишњи сарадник. Са друге стране, на клупи новосадског ривала седи један од најперспективнијих тренера Европе и дипломирани лекар, Милош Исаков-Ковачевић.
- Драго ми је што су се ти клубови уредили, што постоје услови када су у питању дворана, стипендирање, сале, опрема. Створени су услови да се игра на врхунском нивоу. Радује ме што Војводину води млади тренер, факултетски образован, из друге струке, која може у пуно других момената да има корелација са спортом. Наравно, навијам за тим који води Владимир Јовановић, са којим сам пријатељ. За сад имају одличне резултате. Видим да им није било лако да усагласе играње у АБА 2 са Суперлигом. Оба такмичења би требало да имају више слуха и да науче вештину заједничког живота. Било је потребно да се на квалитетнији начин клубовима омогући да наступају у оба првенства, када је у питању календар.
Шампион АБА 2 лиге може да буде само један и он ће од јесени играти у највишем рангу регионалног такмичења, које полако улази у завршницу. Поред Партизана и Црвене звезде и остатак четворке која чини полуфиналне парове има шта да каже, према речима Вујошевића.
- Не сме да се забораве Будућност, ни Мега, која на опште изненађење бележи врхунске резултате, поготово после одласка Николе Топића. Произвели су и ове сезоне неколико веома квалитетних играча и квалитетног тренера. Можда би одсуство Адама Ханге могло да буде пресудно када се сведу рачуни, јер је веома значајан за Црвену звезду.
Управо су у АБА лиги млађи првотимци Партизана добијали нешто већу улогу, за коју се чини да је нису испунили на најбољи начин, с обзиром на то се још ниједан није искристалисао као будући носилац игре "парног ваљка".
- Не бих хтео да коментаришем са ове рашомонске позиције, јер као што је за напредак играча одговоран тренер, тако је и сам играч. Неки су могли то да искористе и више раде на свом напретку.
Стабилан однос са Жељком Обрадовићем
Дотакао се Вујошевић и односа са акутелним тренером Партизана.
– Имамо ритам виђања који није превише фреквентан, пре свега због његових обавеза, које су веома напорне, али без обзира на то колико се пута видимо или чујемо, тај однос има своју стабилност и може да се дефинише као пријатељски, био сам му и тренер. Цео живот смо провели у одређеним контактима. Кад смо се последњи пут чули или видели, та ствар није за јавност.
Развој играча, уз завидне резултате, био је препознатљив идентитет Вујошевићевог Партизана. Поредећи тренутни моменат, сада је тако нешто веома изазовно, готово незамисливо. Све је мање времена за тренинг, а све више тимова који желе сам врх Европе и самим тим повећавају финансијску моћ.
- Свако време има своје бреме и специфичности. Променило се много и у ФИБА правилима, премлади играчи се регрутују за НБА. Често се дешава да таленти пре 18-те године оду у НБА или Европу, што отежава рад са младим играчима. Дошли смо до апсурда да странци коштају јефтиније од најквалитетнијих домаћих. Просто, није лако доћи до доброг домаћег играча, па чак ни клубовима као што су Партизан и Црвена звезда. Лако је Меги, која можда користи нерад Партизана и Црвене звезде кад су у питању млади, али је тај рад нешто што захтева време и тешко иде уз концепт постизања брзог резултата у европским такмичењима.
Многи разлоге у Партизановој неуспешној евролигашкој сезони виде у лошој селекцији појачања. Међутим, постоји друга страна приче - црно-бели се упркос одличном буџету за овдашње услове, суочавају са потешкоћама тржишта, узроковане тиме што ни у касној фази сезоне не знају са сигурношћу да ли ће учествовати у Евролиги од јесени. Таква неизвесност у одређеној мери кочи планове, када је реч у суперквалитетним појачањима, која ангажмане договарају и давно пре почетка лета.
- Велики је то проблем и Партизан је сигурно начином учешћа и квалитетом игара, резултатима и публиком, заслужио А лиценцу. Овако се не зна да ли ће учествовати, не зна се буџет, касније се реагује на тржишту, као и у селекцији тима за следећу годину. И то je нешто што лимитира клуб.
Један од носилаца игре црно-белих је и Кевин Пантер, амерички бек коме је поверена капитенска улога и улога лидера. Када би Вујошевић могао да примени своје методе на њему, коју би му књигу поручио да прочита?
- Нешто о аутогеном тренингу, аутора Ханеса Линдемана - кратко је описао.
Током богате каријере у којој је највећи траг оставио у Партизану, седео је и на клупи репрезентације Србије и Црне горе, московског гиганта ЦСКА... Постоји ли нешто што би променио?
– Мој велики пријатељ и велики сликар, који је ове године напунио стоту годину, Војо Станић, знао је да каже да човек треба да има два живота – један у којем би могао да направи грешке и други који би проживео како треба са накнадном памећу, која би у том случају имала велику тежину. Тако да, све бих урадио другачије, што не значи да нисам свестан неких резултата и успеха. Било би боље да свако од нас има два живота – закључио је Вујошевић разговор за "Дневник".
Вук-Милош Петровић
