Мост у продужетку Булевара Европе угрожавао је даждевњаке. Пешачко-бициклистички мост нарушава станишта комараца. Мост од Ковиља према Петроварадину нарушиће мрешћење шарана. Градња солитера, осим што обезбеђује људима кров над главом, ремети љубавни живот врана и сврака. Кога угрожава црква, која ће представљати једну врсту музеја жртава “Новосадске рације”, која треба да се изгради код Штранда?
Већина Новосађана сматра да обелодањена противљења не садрже довољну меру интелектуалног угледа, већ да представљају најобичније магловито моралисање. Да је у питању најобичнија магла обмана, подметања и диверзија. У исто време противници градње цркве имају потпуно супротно мишљење. Они кажу да цркви није место у близини плаже. Да је то чисто светогрђе. Аргументи такве врсте не представљају логички устројену целину.
Нисам верник. Нисам успео да пронађем довољно доказа о постојању бога. Ни у јеванђељима, ни код Светог Августина и Томе Аквинског, али ни код Декарта, Канта нити Хегела. Бог није почетак, а понајмање свршетак свега. Свет је, што би рекао Хераклит, увек био јесте и биће, баш такав, каквим га знамо. И бог са тим нема баш никакве везе. Не мислим да било која верска грађевина људе чини бољима, нити горима. Доброта настаје у породици. У личном етичком коду. Склон сам веровању да је музеј жртава рације био боље решење од цркве, али то ни најмање није важан аргумент.
То што нисам хришћанин нема превише значаја за Новосађане који су верници. Нема превише значаја ни за оне који то нису. Али, како би рекао Кожев, право људи који не верују у бога не подразумева вишу моралну, људску нити интелектуалну надмоћ у односу на вернике. Тачније, њихов атеизам, је хвале вредан само онда кад не угорожава теизам других.
Приговор да црква не може да стоји у близини плаже нема ни рационални ни религијски карактер. То је заправо тврдња без карактера. И без имало интелектуалне логике. Тиме се хоће рећи да се бог стиди нагог човека. Ако је то тако људи би се рађали обучени. То заправо није никакав аргумент. У питању је људска конвенција. За природу и бога, без икаквог је значаја да ли човек има или нема одећу. Истовремено, кад је распет, Исус није имао скупе, фирмиране ствари на себи.
Хоће ли црква на Лиману умањити лепоте Штранда? Неће. Ни за јоту. Хоће ли због цркве Лиманци из атеиста одједном постати верници? Ни близу. Хоће ли други градски агностици постати поклоници Христа. Нипошто. Па где је онда проблем? Он је наметнуто питање! Леви либерализам је нетрпељива религија, која признаје само једног бога – његово величанство долар. И само у сталном гложењу људи су подесни за утицај глобалног капитала. Тад је могуће да стране банке свој профит повећавају аутсорсовањем банкарских послова на грађане, који бесплатно обављају све послове због којих су банке настале. Исто тако, само тад је могуће да мегамаркети послове паковања и откуцавања купљене робе бесплатно пребаце на купце, а да се нико против тога не побуни. Могуће је да месаре пет пута повећају цене меса због рата у Украјини, иако српске свиње немају баш никакве везе са сукобом између Путина и НАТО пакта.
Да ли ће црква спречити Новосађане да иду на Штранд и да се купају у Дунаву? Неће. Од тога није могло да их одврати ни бомбардовање. То не може да учини ни објективна чињеница да је дунавска вода пуна бактерија, а камоли магловита предрасуда о божијем згражавању гледе голотиње.
Хоће ли Штранд постати мање песковит, а Дунав мање силан, због цркве? Ни најмање. У чему је онда ствар с црквом, која је заправо више музеј Новосадске рације. Која представља опомињући подсетник да је ту, на месту где противници цркве воле да уживају у летњим чаролијама, у зиму 1942. убијено више од 1.300 Новосађана.
У време зверстава у Рацији, Новосађани нису били подељени ни на верској, ни на вредносној основи. С друге стране, чињеница је да у Рацији није убијен ниједан комуниста. Ни Радивој Ћирпанов, чије име незаслужено краси улицу у којој је живео Данило Киш, нити Петар Драпшин, Светозар Марковић, или Ђорђе Зличић. Пролетери ником нису били у фокусу. Као што је сведочио очевидац Рације Иван Ивањи, то није била ратна активност усмерена против комуниста. То је био пљачкашки поход.
Сукоб левих либерала са сакралним објектима има занимљиву историју. Упркос противљењу породица чији су преци тамо сахрањени, Алмашко гробље су 2003. године, преорали багерима и булдожерима, да би проширили Партизанску улицу. У Рајиној шуми, на месту где су после Другог светског рата ликвидирани најимућнији Новосађани, да би се дошло до њихове имовине, нема ни обележја ни мрамора. Јер тамо где нема гробља, нема доказа о жртвама. То је била идеја и мађарских фашиста, који су извели рацију. Бацајући жртве под лед веровали су да ће снага Дунава однети и уклонити доказе њихових зверстава. Црква је упозоравајући обелиск. Рутер сећања. За вернике и невернике.
Информатичко друштво има своје велике предности, али и своје огромне мане. За 25 до 50 година, нове генерације Новосађана неће знати да се најстрашнији злочин у историји града десио баш на Штранду. Црква треба да буде препрека заборављању и кривотворењу историје.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
