Доказ томе је Словенка Силвана, која је од своје земље до Новог Сада стигла – бициклом, где ју је дочекала и угостила наша суграђанка, са којом је веже чврсто пријатељство.
Силвана Језершек је Словенка из Копачнице. Има 53 године и ради у породичној фирми свог супруга Бошкјана, која се бави столаријом, где је задужена за папирологију. Мајка је две ћерке и сина, али је и поносна бака мале Иве. С обзиром на то да се креће у друштву које се бави разним спортовима, тако је и она почела да трчи и пешачи, те сада учествује на маратонима широм региона. Чланоца је и једног спортског клуба, са којим често иде на планинарење.
Са нашом суграђанком Мајом Заклан упознала се 2014. године, када су обе биле на једној трци на Јахорини, али су се спријатељиле следеће године када је Маја дошла на трку у Словенију. Започело је једно лепо пријатељство и сада заједно одлазе на маратоне и породично се друже.
– Ни она ни ја немамо сестара, па једна другу зовемо сестром. Посећујемо се и за рођендане и имамо већ пуно заједничких успомена. Нови Сад сам први пут и видела кад сам дошла код ње и одушевила се вашим градом – каже Силвана за портал Мој Нови Сад, додавши да је овде истрчала и полумаратон.
Тврди да је наш град веома сличан Љубљани и да садржи "све у малом". Посебно јој се свиђа центар, као и Сремски Карловци, где ју је додатно фасцинирала чињеница да две цркве, православна и католичка, стоје једна до друге.
Из свих тих разлога, када се одлучила за своју бициклистичку авантуру, избор је пао баш на Нови Сад.
– Бицикл возим десетак година. Када је мој муж одлучио да оде пешке на море, што је трајало четири дана, онда је и у мени прорадио инат да и ја морам нешто слично да урадим. Помислила сам зашто би он могао, а ја не могу. Размишљала бих где да се упутим и јавила сам Маји да бих дошла у Нови Сад бициклом. Наравно, рекла ми је да су ми врата отворена – описује наша саговорница.
Њено путешетвије трајало је три дана, а возила се искључиво својим двоточкашем, с тим што је успут правила паузе за одмор, оброке и ноћење.
– Стартовала сам од куће у петак ујутру, у 5 часова, када ми је колегиница из тркачког глуба донела гелове, чоколадице и све што је потребно за прву помоћ у таквој једној вожњи. Заденула ми је жути гербер на мајицу, рекавши ми да је то мој стартни број, са којим морам да стигнем на одредиште. Отприлике на 25 км од старта ухватила ме је киша, која ме је пратила до Загреба. Иако сам имала непромочиву одећу, све је пробило до коже. Међутим, нисам ни помишљала да одустанем – објашњава одлучна Словенка.
Имала је изузетну подршку у свом науму, па јој је жена код које је успут преноћила припремила сендвиче за пут, а на одређеној тачки дочекао ју је супруг, који је колима кренуо из Словеније, заједно са ћеркама. Напомиње и да је код Челарева имала отежавајућу околност, јер није уређена бициклистичка стаза, а на мапи је уцртана, па апелује да се то убудуће среди.
– На Петроварадинску тврђаву, где смо се договорили да завршавам вожњу, стигла сам у недељу, на православни Ускрс, нешто пре 14 часова. Имала сам свечани дочек код сата, ту су били Маја са породицом, мој супруг и ћерке, као и телевизијске камере – прича нам Језершек.
Код својих домаћина остала је три дана, а сутрадан су је угостили и на слави, где су се заједно са породицама и пријатељима дружили уз музику. У Словенију се вратила колима, а бицикл је спакован у пртљажник. Ово лепо српско-словеначко пријатељство се наставља, а ко зна какве све будуће авантуре ће их још повезати.
Када смо је питали шта би поручила нашим читаоцима, осврнула се на једну познату рекламу за марку мобилних телефона, коју је мало преформулисала.
– Спорт connecting пеопле – с осмехом поручује Силвана Језершек, која ће у Новом Саду увек бити добродошла.
(Мojnovisad.com/Светлана Богићевић, фото: Александар Јовановић)
