У њој се преплићу љубав, оданост и спремност на одрицање од свих личних срећа зарад идеала и вере у борбу за праведнији свет.
Иво Лола Рибар је рођен у породици Тонице и Ивана Рибара, 23. априла 1916.године, а погинуо је 27. новембра 1943.године на Гламочком пољу, непосредно пре полетања авиона којим је требало да отпутује у Каиро, као први дипломата нове Југославије и шеф прве војне мисије НОВЈ.
Лолина мајка Тоница, удовица апотекара Луја Шимата, удала се за адвоката др Ивана Рибара и са њим добила два сина правника Иву (Лолу) и сликара Јурицу. Рат их је затекао у Београду, у Француској, где је су живели као имућна и поштована грађанска породица.
Браћа Рибар су своју изузетну лепоту наследила од мајке, а јак интелектуални ген од оца Ивана. Након студија у Паризу, Лола је наставио школовање на београдском Правном факултету, и био познат као одличан студент и бриљантан говорник. У њиховом дому су се у предратним годинама окупљали многи познати комунисти, међу њима и Вељко Влаховић, Моша Пијаде и Иван Милутиновић.
Отац Иван, који је и пре њиховог рођења у Загребу био политички активан као заступник у Сабору, често је синове водио на народне скупове по унутрашњости Србије желећи да их упозна са животом какав се водио изван имућних градских кругова у којима су живели.
Заразио их је идејом да "сви треба да живе добро као они" и усадио им идеју социјалне правде и једнакости. Цела породица Рибар је била наклоњена идеји изворног комунизма и у годинама пре Другог светског рата су се јавно декларисали као борци за бољи живот радника и сељака.
Лола и Јурица су радили као новинари и уредници листова Студент, Младост и Млада култура. Након демонстрација 1939. године против режима Цветковић - Мачек, Лола је заједно са бројним београдским комунистима ухапшен и одведен у логор у Билећи. На седници Политбироа ЦК КПЈ, 4. јула 1941. године у Београду, као активни борац је учествовао у раду комитета који је донео одлуку о устанку, и постао најмлађи члан Врховног штаба НОВ-а.
Слобода Трајковић (7.10.1918. - 9.5.1942), рођена је упородици Светолика Трајковића, угледног београдског апотекара. Лолу је упознала као студенткња хемије.
Непосредно пред рат планирали су венчање, а за кобни 6. април 1941. године била је заказана свечана вечера у дому породице Рибар, где су желели да договоре детаље радосног догађаја. Тог дана Београд је засут бомбама и обавијен облацима барута и прашине.
Породице Рибар и Трајковић се тог дана нису среле, нити су се икада више окупиле са срећним поводом и у пуном саставу.
Када је рат почео, Светолик Трајковић је одвајао велике количине лекова и санитетског материјала за партизане. Мирослав, Слободин брат, био је веза за партизанске акције у Београду. Половином јануара 1942. године, полиција је пресрела писмо које је Лола упутио својој вереници. Ухапшена је и данима мучена у Специјалној полицији, где су покушали да је натерају да напише писмо Лоли којим би га намамила да дође у Београд.
Слобода је стављена пред немогућ избор - да наведе Лолу да се појави у Београду или да пошаље у смрт и себе и целу своју породицу.
Одлучно је одбила да изда Лолу, након чега је цела породицаТрајковић пребачена у злогласни логор на Бањици где су 4. маја 1942. године угушени у гасној комори.
Једина преживела је остала најстарија сестра Милица, магистар фармације, која се непосредно пре хапшења преселила у свој стан и пуком срећом избегла смрт. Од мајке Милене су сви, да не би бринула, крили своје везе са комунистичким покретом.
Остало је запамћено сећање на један догађај у бањичком логору, истинит и трагикомичан. Када јој је иследник показао Лењинову слику током саслушања, и питао да ли зна ко је то, простодушно и искрено јеодговорила: Кунем Вам се у своју децу да тај господин никада није био у нашој кући. Били су уверени да им се подсмева.
Писмо које је послато са пуно љубави постало је, претпоставља се, смртна пресуда за Слободину породицу и крунски доказ Гестапоу који је дуго пре хапшења пратио везу Трајковића са комунистима. Оно што Трајковићи тада нису могли да знају, а што је болна истина о менталитету људи у тешким временима, је да је њихову породицу и Слободину везу са једним од најистакнутијих чланова НОБ-а Гестапу оцинкарио неко од њихових пријатеља или комшија.
Лола није дозволио Слободи да пође са њим у партизане, јер је веровао да је сувише нежна за тешке услове на фронту, а да ће уз своју породицу бити сигурна и заштићена.
Његова одлука,донета из највеће љубави и бриге, однела је у смрт целу породицу Трајковић. У писму које је годину дана касније послао оцу Лола каже:
"Моја Слобода, онако мала и нежна, пошла је у смрт као у шетњу, с' осмехом."
Писмо Слободи је много година након Другог светског рата и трагичних погибија породице Трајковић и оба сина др Ивана Рибара, било потресно сведочење о свим младостима изгубљеним у борби за бољу будућност и праведнији свет.
У знак сећања на страдање Слободине породице једна улица у београдском насељу Бањица носи име улица Породице Трајковић.
Корни групи је Лолино писмо било инспирација за песму "Иво Лола" која се сматра једним од најбољих остварења овог култног бенда.
Преносимо вам у целости писмо које је Лола написао Слободи. Није га никад добила - убијена је пре него што је он то сазнао:
"Најдража једина моја!
Пишући ово писмо ја се поуздано надам - оптимиста сам, као и увек! - да те оно никад неће стићи већ да ћемо се нас двоје видети и увек остати заједно. Јер ово писмо је зато и писано. У овом тренутку, када полазимо у последњу, одлучну етапу боја од којег зависи, поред осталог и наша лична будућност и срећа, желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари.
У мом животу постоје само две ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и наше победе. И зато су те две ствари у суштини, у мени самом, једно.
Знај душо, да си ти једина коју сам волео и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи - онаквој какву смо желели, о срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба желети.
Ако примиш ово писмо - ако дакле ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свету у коме будеш тад живела, наћи ћеш, увек жив, најбољи део мене самог и сву моју љубав према теби. За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота наћи ћеш освету и срећу.
Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с тобом дочекам велики час победе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.
Увек твој."
Курир
