Нананин салаш, на ободу Специјалног резервата природе „Горње Подунавље” није један од оних фенси, нумерички шифрованих салаша, па ако вам је до монденског провода погрешићете ако га одаберете, али ако (још увек) може да вас дирне посвећеност животу у складу са природом, међусобна оданост, љубав према животињама и скромна, али безгранична гостољубивост, на правом сте месту. Прилика је да уживате у миру и тишини, сами или са целом породицом, научите како се справљају домаћи резанци, пече хлеб, нахране козе, пилићи и остале домаће фауна, а за уживање неће бити ускраћени ни љубитељи доброг yеза, јер осим Блаженкиних умешних руку, Гораново енциклопедијско познавање музике али и инструменталистичка виртуозност не оставља никог равнодушним.
А све је почело пре којих десетак године кад је млади брачни пар Бероња ковао планове о будућности која је била везана искључиво за Горанов родни Нови Сад, где су студирали и упознали се, заволели и одлучили да проведу остатак заједничког живота. Али живот шерет, одвео их је на другу страну пре свега зарад српској буразерској економији која и даље дозвољава хохштаплерима, „стамбеним инвеститорима”, да варају поштен свет намеран да са неком цркавицом дође до свог комада раја над главом.
И чекајући већ епски обећане квадрате поткровља на Лиману (или беше Детелинари, заборавише и Бероње) препуче колан свечевој кобили, одучише се Горан и Блаженка од пењања на „инвеститорско” уже, и решише да, мада скоз урбани типови, срећу потраже на другој страни, каквом салашу. Али и да је крај какве воде. И где би коцка закотрљана српским нововеким бесмислом завршила под тим условима, ако не на делићу света картографији знаном као Бездан. Онкрај је Сомбора, древне господске вароши које је и Новом Саду кадгод жупанијска столица био, на пушкомет од моћног Дунава и ободу српског Амазона, Горњег Подунавља. Бацише се Бероње на потрагу која их брзо наведе на салаш на самом улазу у Бездан, кад се из коначно густих поплавних шума моношторских излаз нађе. Завршише посао брзо, јер ни сад се Србадија не претрже од повратка на дедовину, па све чешће бачки салаши и без кровова плаво небо над панонским бескрајем гледају, чекајући вредне паорске руке који ће им славу вратити. Њихов салаш, затечен одавно невиђеним ентузијазмом и човекољубљем, ни не упитах зашто баш тако назван, Нананин, можда није пао у паорске (јер ни једно од њих сељачки бекграунд нема), али дефинитивно у судбински одређене вредне руке, из којих је убрзо појавила нова балканска чудотворна делиција, козији сир „Бездански блу”, по којој су Бероње и постале познате јавности. По дефинцији тврди сир са племенитим плеснима, на гастрономску ексклузиву несвикао човек би рекао сличан камемберу, са „Нананиног салаша” не купује се у маниру „дај сине једно по‘ киле”, већ под рукама кувара са неколико Мишелинових звездица „Бездански плави” завршава, у ресторанима од чијих цена обичног човека вертиго хвата.
Ништа технолошки Бероње не таје, рецепт је на интернету, али кунст је ваљда у љубави уграђеној у малене колутиће супер тврдог сира који је тим бољи што је старији и чија тек мрвица, уз иоле боље вино, чакре отвара тамо где их ни Сидарта Гаутама, по просветљењу Буда, није замишљао.
Салаш до кога се, у кишно доба, стиже и сто метара дугим каљавим атарским путем, није само исход козијег сира који доводи у тешка искушења креативност врхунских гастронома и избезумљује непца гостију елитних ресторана, већ и место где сте увек добродошли ако вас привлачи нетакнута природа и живот вредан живљења у складу са њом.Ваљда су зато, осим нашег света, постали „мета” и светских еколошких глобтротера који се на двоточкашима запуте Пандунавском бициклистичком стазом и обавезно сврате до овог симпатичног пара не би ли бар на дан-два „напунили батерије” у окружењу која одише непатвореним гостопримством, љубављу према природи, животу, ближњем свом...
Милић Миљеновић
