Управно је седиште округа Српски Ковин, које обухвата још осам насеља на левој обали Дунава. Једно од њих је и место Ловра, једино са српском већином у целој Мађарској.
Пре 1440. године, стари назив места био је Абрахам Телке. Затим је град назван Мали Ковин (мађ. Кис-Кеве), а касније је добио име Српски Ковин (мађ. Rác-Keve).
У петој деценији 15. века, велики део Срба из Ковина се сели на Чепељско острво, близу Пеште, где добијају право да саграде насеље и имају исте повластице као у свом слободном краљевском граду.
Српска православна црква у Српском Ковину датира из 15. века и једина је српска црква изграђена у чистом готском стилу.
Појавом турских пљачкашких хорди, а поготово падом града Смедерева, Срби из Ковина били су натерани у збег да спасу живот и имовину. У петој деценији 15. века се велики део Срба из Ковина сели у горњи део Дунава, где близу Пеште добијају право да саграде насеље и добију исте повластице које су имали у свом слободном краљевском граду.
Стигли су Срби из вароши Ковина 1439. године на Чепел. Краљ Владислав 1440. године даровао је на Чепељском острву један део земље на уживање, а задржао је припадајуће право превоза. Године 1453. краљ Владислав их дарује правом на недељни вашар, а старе донете привилегије које су имали им потврђује. Тада је забранио деспоту Ђорђу Господару Србије (Расије) и Албаније да од слободних Ковинчана данак узима.
Богати Срби зидају 1487. године православну цркву и посвећују је „Великој Госпи“ (Велика Госпојина). Поред размимоилажења око датума обнове ове цркве чињеница је да је то данас најстарија српска православна црква у Мађарској. Ова православна црква и данас архитектонски и ликовно представља прворазредно туристичко одредиште у граду, са византијским фрескама и барокним иконостасом, иако нема више служби и има мало месног становништва православне вере. Постојао је и ковински манастир, који 1777. године укинут.
У Српском Ковину је 1847. године живело 4100 Мађара и 128 Срба што говори да су се Срби временом асимиловали.
На почетку 21. века у месту је српска православна црква у центру. Око манастирског храма је пространа порта са конацима и декоративном портанском капијом. Црква је једнобродна, а накнадно су са јужне стране дозидане две капеле, богомоља је три пута живописана, последњи пут 1765. године, а капеле 1771. године.
У храму се налазе најстарије надгробне плоче и епитафи са територије Угарске. Највише их је у женској цркви или припрати (из 14. века, али су нечитки), од укупно 10 епитафа. На средини храма у поду је надгробна плоча Николаја Божића из 1753. године. У капели Св. Козме и Дамјана је епитаф од црвеног мермера игумана Исаије Стефановића. У порти и спољном зиду су стари надгробни споменици (20) из делимично санираног месног гробља и из санираног старог гробља из Ловре. Три епитафа су у самом зиду, исписани на грчком и црквено-словенском језику.
Српско православно гробље ковинско налази се у југозападном делу насеља, поред католичког. Пола гробља су оранице, а споменици одатле однети су у порту.Ту је пописано 43 споменика, од којих је пола исписано на мађарском а пола на српском језику. Постојало је и старије гробље поред манастирске цркве. Када је санирано, споменици су пренети до порте и њих 15 прислоњени уз јужни зид.
Године 2019. у месту је живело неколико мешовитих српско-мађарских породица и има православних Мађара који посећују повремено манастирску цркву у Српском Ковину.
Број становника у граду је око 10 хиљада (према попису из 2010. године).
Место је приградском железницом спојено са Будимпештом, има пристаниште, четири основне школе, гимназију, музичку школу, библиотеку, биоскоп и музеј.
Српски Ковин је познат по својим историјским и културним споменицима, што га чини привлачним за туристе.
Место је такође популарно због своје близине Будимпешти и приступачности приградском железницом.
За Србе је значајно место у културно историјском смислу, а ученици Српске гимназије Никола Тесла из Будимпеште са својим професорима, Јулијом Младеновић, Алексом Милићем и Лазаром Которчевићем ангажују се повремено на уређењу српског православног гробља у Српском Ковину, чиме се труде да отргну од заборава богату српску зоставштину у овом мађарском граду.
Дневник/Лепоте Србије
